Letnja sezona na Jadranu za goste znači more, odmor i bezbrižne dane, ali za hotelsko osoblje predstavlja mesece intenzivnog rada, dugih smena i svakodnevnog pritiska. Dok gosti uglavnom vide samo konačan rezultat, iza usluge stoje ljudi koji često rade u veoma zahtevnim uslovima.

Upravo o odnosu prema zaposlenima u hotelima povela se rasprava na Fejsbuk stranici „Savetnik za putovanja - Travel Advisor“, nakon objave jedne korisnice koja se osvrnula na ponašanje hotelskog osoblja. Među brojnim reakcijama izdvojila se ispovest žene koja je navela da je čak sedam sezona radila na Jadranu.

Kako je opisala, iskustvo rada u turizmu pokazalo joj je stranu hotelske industrije koju gosti uglavnom ne vide.

„Radila sam po 12 sati“

Bivša konobarica navela je da su dugačke smene, nedostatak zaposlenih i stalni pritisak bili deo njene svakodnevice.

„Radila sam sedam sezona na predivnom Jadranu. Ono što vi kao gosti ne vidite jeste odnos koji poslodavac u 99 odsto slučajeva ima prema radniku, u kakvim uslovima taj radnik živi i kako se gosti prema tom istom radniku ponašaju“, napisala je.

Posebno je opisala posao konobarice na bifeu, navodeći da je radila smene od po 12 sati. Prema njenim rečima, tokom smena je često bila umorna i gladna, sa potpuno mokrom odećom i bolnim nogama.

Za odnos nadređenih prema zaposlenima upotrebila je veoma oštre reči, tvrdeći da su radnici za pojedine rukovodioce samo brojke i da se od njih očekuje da izdrže što veći tempo rada.

Gosti koje pamti i posle sedam sezona

Osim odnosa sa poslodavcima, posebno ju je pogodilo ponašanje dela gostiju. Kako tvrdi, za sedam godina rada može na prste jedne ruke da nabroji goste koji su joj pokazali poštovanje i ophodili se prema njoj kao prema čoveku.

„A gosti? Na prste jedne ruke mogu da nabrojim njih nekoliko koji su me tih sedam godina tretirali ljudski, sa poštovanjem i dostojanstveno“, navela je.

Prema njenom iskustvu, pojedini gosti su očekivali da im hotelsko osoblje bude na raspolaganju bez obzira na umor i radno vreme. Istovremeno, od zaposlenih se očekivalo da ostanu ljubazni i nasmejani čak i kada rade duge smene i kada su na izmaku snage.

Upravo taj raskorak između slike odmora koju ima gost i stvarnosti zaposlenog, prema njenim rečima, često dovodi do nerazumevanja.

Plate veće, ali radna snaga i dalje nedostaje

Problemi sa kojima se suočavaju sezonski radnici nisu nestali ni uprkos rastu zarada u turizmu. Hrvatska se godinama suočava sa nedostatkom radne snage, pa se turistički sektor sve više oslanja i na radnike iz drugih zemalja.

U tekstu svoje ispovesti navodi se da su plate u turizmu tokom prethodne dve godine porasle oko 25 odsto. Konobari mogu da zarade između 1.000 i 1.800 evra, dok zarade kuvara mogu da premaše 2.500 evra, uz slučajeve u kojima su obezbeđeni smeštaj i obroci.

Ipak, novac nije uvek dovoljan razlog da radnik ostane. Dugačke smene, nedostatak slobodnih dana, uslovi smeštaja i psihološki pritisak mogu značajno uticati na odluku zaposlenih da potraže posao van zemlje ili izvan turizma.

Hrvatski turizam zbog nedostatka radnika angažuje i sve veći broj stranih zaposlenih, među kojima su radnici iz Nepala, Indije i Filipina.

Danas je hotelski gost, ali drugačije gleda osoblje

Bivša konobarica danas se nalazi u drugačijoj ulozi. I sama odlazi u hotele kao gost, ali kaže da joj je iskustvo iz sezonskog rada promenilo pogled na ljude koji rade u turizmu.

„Sada sam i sama gost, i to hotela visoke kategorije, i ne pada mi na pamet da zucnem ni jednu jedinu reč nekome za koga već iz iskustva znam da radi kao rob“, napisala je.

Dodala je da ne želi da zaposlene tretira na način na koji je, kako tvrdi, sama bila tretirana tokom sezona.

Njena poruka gostima ipak nije da treba tolerisati svako ponašanje zaposlenih. Naprotiv, smatra da osnovna kultura mora da postoji sa obe strane, ali i da gosti treba da imaju svest o tome da hotelsko osoblje nije dostupno bez ograničenja.

„Ako platiš, nisi platio ličnog roba 24 sata dnevno, nego smeštaj“, poručila je.

Šta znači kada „svi polete na ručak ili večeru“

Jedan deo njene ispovesti odnosi se i na rečenicu koju je, kako navodi, često slušala na poslu – da će uskoro svi gosti krenuti na ručak ili večeru.

Za gosta je to samo još jedan deo hotelske rutine. Za radnika, međutim, to znači period u kojem posao dodatno ubrzava i kada se najveći broj obaveza mora završiti u kratkom vremenu.

Bivša radnica navodi da je do 15 sati morala da završi posao kako bi peške stigla do smeštaja. Nakon toga se već u 17 sati vraćala na posao.

„Jedino što mi je trebalo bilo je da mi neko sedi do poslednjeg minuta i da ostajem sat vremena duže da radim, što mi nije bilo plaćeno“, napisala je, dodajući da je zbog iscrpljenosti ponekad ostajala u hotelu od jutra do kasne večeri jer nije imala snage da se vrati do smeštaja.

„Gost ode u sobu, a ja kilometrima pešačim“

Iako je otvoreno govorila o teškim uslovima u kojima je radila, naglasila je da umor i loši uslovi ne mogu da budu opravdanje za nekulturu zaposlenih. Istovremeno, smatra da bi i gosti trebalo da pokažu više strpljenja prema ljudima koji rade tokom cele sezone.

Njenu ispovest najbolje opisuje završna slika koju je ponudila: gost nakon dana provedenog na odmoru odlazi u svoju hotelsku sobu, dok radnik koji mu je prethodno pružao uslugu tek tada kreće na put do sopstvenog smeštaja.

„Gost se spusti u svoju sobu, a ja sam kilometrima pešačila do svog kontejnera, i tako svaki dan. Ali to niko ne vidi, odnosno ne želi da vidi“, zaključila je bivša konobarica, piše Večernji.