„Kao da moje dete nikada nije postojalo“: Kako je monstrum koji je zaklao Milicu Barašin ostao na slobodi

Subotica, oktobar. Toplo jesenje veče 7. oktobra 2010. godine pretvorilo se u najgoru noćnu moru koju jedna majka može da doživi. Šesnaestogodišnja Milica Barašin vraćala se kući, prugom koja je delila njeno naselje Zorka od ostatka Subotice. Imala je snove, planove i slušalice u ušima koje su, ispostaviće se, bile kobni saveznik njenog dželata. Nije čula korake iza sebe. Nije čula ubicu s kapuljačom koji je, sa zverskom namerom i mesarskim nožem u rukama, strpljivo čekao pogodan trenutak.

Napad s leđa na svega pedesetak metara od kućnog praga bio je munjevit i nemilosrdan. Obdukcija je kasnije pokazala nadljudsku borbu devojčice – njeni prsti i dlanovi bili su isečeni do kosti dok je golim rukama pokušavala da zadrži sečivo koje joj je seklo vrat. Monstrum je bio jači. Ostavio ju je na pruzi da iskrvari i nestao u mraku, ne uzevši ni novac, ni mobilni telefon. Zločin bez motiva. Čisto, ogoljeno zlo.

Sve je utihnulo u prašini zaborava

Dok godine neumoljivo prolaze, jedini glas koji ne dopušta da prašina potpuno prekrije ovaj zaboravljeni slučaj jeste glas Miličine majke, Svetlane Simendić. Njena borba odavno nije samo borba za istinu; to je grčevit otpor protiv institucionalnog zaborava i ravnodušnosti sistema.

Svetlana Simendić je ranije, u svojim bolnim istupima za medije, govorila kako nema šta novo da kaže i da je niko ništa ne pita – ni policija, ni tužilaštvo. Isticala je da je sve utihnulo, kao da se tragedija nije ni dogodila, dok ona godinama leči rane posle smrti svog deteta. Sa tugom je konstatovala da je sve palo u zaborav, kao da Milica nikada nije postojala, izrazivši sumnju da ubicu njenog deteta više niko i ne traži. Za nju je, kako je tada naglašavala, sve ostalo isto kao i onog tragičnog dana, a njen život je stao u trenutku kada je Milica otišla. Posebno ju je razdirala činjenica da je ubica bio spreman, dok motiva nema, dodajući da je najviše boli što i dalje ne zna ko joj je dete lišio života i zašto.

Ubica je iza sebe ostavio najčvršći mogući materijalni dokaz – sopstveni biološki trag. Ispod Miličinih noktiju policija je izolovala čist muški DNK profil.

Međutim, taj profil je više od decenije i po samo mrtvo slovo na papiru. On se ne poklapa ni sa jednim registrovanim prestupnikom u bazi podataka. Zaključak je jeziv: Milicu Barašin je ubio neko ko nikada pre, a ni posle toga, nije počinio krivično delo zbog kojeg bi bio priveden i otisak mu bio uzet. Neko ko danas živi prividno mirnim životom, komšija, prolaznik, možda porodični čovek koji u sebi krije tajnu krvoločnog monstruma.

Tokom godina, istraga je nailazila na brojne slepe ulice. Pominjala se mistična crna limuzina koja je te večeri viđena u blizini pruge, misteriozno ugašene nadzorne kamere kod groblja u Dudovoj šumi, a rađena su i poligrafska testiranja. Ipak, pomaka nema. Javnost i dalje razdiru opravdane sumnje da li je blokada mesta zločina u prvim satima urađena profesionalno i da li je ključno vreme nepovratno izgubljeno.

Bolna pouka za sve roditelje

Na subotičkoj pruzi, na mestu gde je nađeno Miličino telo, spomen-ploča i danas prkosi vremenu i zaboravu. I dok bol ne jenjava, Svetlana Simendić je koristila svaku priliku da uputi dramatičan apel svim roditeljima u Srbiji, svesna da zver i dalje slobodno šeta ulicama. Poručivala je svima da ne puštaju decu samu, da ih uvek bude dvoje ili troje, ili da idu automobilom i taksijem, jer bezbednost dece mora da se shvati ozbiljnije. Ona je svoju Milicu izgubila nadomak kuće.

 Ovo strašno ubistvo male Milice Barašin ne sme da se zaboravi, niti da se ovaj slučaj samo baci u neku prašnjavu policijsku fioku i tamo ostavi. Ovo je živa rana za sve nas. To je dokaz da monstrum koji je to uradio i dalje mirno šeta, stari i gleda kako vreme polako briše sećanje na njegov strašni greh. Kazniti ubicu nije samo dug prema jednoj prekinutoj mladosti, nego i test za našu policiju i sudove. Sve dok je taj čovek na slobodi, ruku na srce, niko od nas i naše dece nije potpuno bezbedan.

O ovoj tragediji pišemo da se nikada ne zaboravi tuga koja je zauvek zavila u crno jednu porodicu i celo naselje, ali i da se ovako nešto više nikada i nikome ne ponovi. Miličina sudbina nas surovo opominje šta može da se desi kada dete naleti na zvera i zašto niko od nas ne sme da okrene glavu kada vidi nasilje. Ovakve priče ne služe samo da žalimo za izgubljenim mladim životom, već da se svi trgnemo i uradimo sve što možemo da spasimo i zaštitimo svako dete na ulici. 

UKRADENE STRANICE DNEVNIKA

Pored nedostatka motiva, majka Svetlana je ranije ukazala na još jedan duboko sumnjiv detalj koji je pratio istragu. Naime, kada joj je policija nakon dužeg vremena vratila lične stvari ubijene devojčice, doživela je šok. Ćerkin privatni dnevnik vraćen joj je otključan, a iz njega je bilo grubo isečeno nekoliko stranica. Ko je i šta pokušao da sakrije iz Miličinih zapisa neposredno pre njene smrti, pitanje je koje do danas nema zvaničan odgovor u policijskim spisima.