Romeo Savić nikada se nije smatrao klasičnim predstavnikom beogradskog podzemlja iz devedesetih. Iako su ga mnogi svrstali među „žestoke momke“ asfalta, on je uporno negirao da je deo tog sveta.

Romeo, tada 24-godišnjak, koji je nosio nadimak „kralj beogradskog podzemlja“ i bio poznat po svojoj masivnoj zlatnoj kajli od 700 grama, pronađen je mrtav ispred svog stana na Voždovcu. Njegova smrt i danas ostaje obavijena velom misterije. Pamti se po rečenici: „Nisam kriminalac, radim to jer moram — ali nisam alav na pare.“

Romeo Savić ubijen je na jučerašnji dan pre 31 godinu

Početkom septembra 1994. godine, iz razloga poznatih samo njemu, Romeo je javno izneo ozbiljne optužbe na račun pojedinih policajaca. Samo dva meseca kasnije, 8. novembra, pronađen je mrtav. Prema pričama iz tog vremena, u tri sata ujutru stigla mu je poruka na pejdžer, navodno od neke devojke, a već oko šest sati – bio je mrtav. Kada su je pitali o poruci, devojka čije se ime nalazilo u njoj negirala je da ju je poslala, tvrdeći da je to uradio neko drugi.

Obdukcijom je utvrđeno da su u njegovoj krvi pronađeni tragovi kokaina. Navodno je smrt nastupila nakon što je pokušao da neutralizuje dejstvo droge tabletama. Ipak, u podzemlju se verovalo da je ubijen – da su se neki policajci, koje je prozvao, osvetili.

Romeo je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, kod devojke u koju je bio iskreno zaljubljen. Njihovu vezu su, međutim, pokvarili ljudi iz njegovog "posla“. Kako je kasnije govorio, policajci i dileri koji su mu stalno visili nad glavom pokušavali su na sve načine da ga odvoje od nje – i na kraju su u tome uspeli.

"Uništili su mi vezu sa devojkom koju sam voleo. Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili u njenim očima“, govorio je ogorčeno.

Za sebe je govorio da je "običan dečko“ i da ga ne zanimaju ogromne svote novca. Njegovo objašnjenje zašto ga smatraju kriminalcem bilo je neobično – gotovo "robinhudovsko“.

"Otimao sam robu i kola pokvarenim policajcima. Voleo sam da im pokažem da nisu nedodirljivi. Kunem se, nikada nisam povredio poštenog čoveka. Uzimam samo od cinkaroša, pijanaca i indijanaca. Možda sam preterivao, ali sam uvek znao zašto to radim – najčešće zbog drugih. Na kraju me to i koštalo“, govorio je Savić.

U tom ličnom ratu protiv korumpiranih inspektora, smatrao je da čini pravu stvar – da im oduzima ono što su nepošteno stekli. Vreme će pokazati da mu je ta „pravda“ došla glave. Bio je uveren da su ga ti ljudi uklonili kada je počeo da im oduzima drogu namenjenu preprodaji.

Romeova opsesija "policijskom drogom“ bila je teško shvatljiva. Uživo je pričao o zadovoljstvu koje je osećao kada bi opljačkao nekog ko je trgovao narkoticima uz zaštitu sistema.

"Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji časnih ljudi, pravih šmekera, koji ne prodaju dušu za 50 ili 100 maraka. Takvima skidam kapu. Ali ima i onih drugih, i njima sam uvek išao na živce“. govorio je Romeo.

U istom intervjuu koji je dao dva meseca pre smrti, rekao je i: "Imam trojicu prijatelja inspektora. Pošteni su i znam da bi me strpali u zatvor da imaju dokaze. Ne zameram im – rade svoj posao.“

Nikada nije želeo da otkrije šta je radio sa zaplenjenom drogom, ali je otvoreno pričao o tome kako ju je dolazio do nje:

"Upadao sam u kuće gde se javno dilovalo, odnosio sve što sam zatekao – jednom, dvaput, triput… I naravno, niko normalan to ne bi trpeo. Znao sam kome pripada ta roba, zato su ćutali. Nisam voleo narkomane, iako su mnogi moji prijatelji bili zavisnici. Davao sam im pare, iako sam znao da bi me prodali za sitnicu. Nije mi žao ničega – radio sam po svojoj savesti i zbog prijatelja. Nadam se da će mi se to jednom vratiti.“

Romeo Savić danas počiva pored Gorana Vukovića Majmuna i Bojana Banovića Bokija Čelika. Sva trojica su bili „voždovčani“ i na kraju su zauvek ostali jedno pored drugog – simboli turbulentnog i krvavog vremena devedesetih.

(Alo/Kurir)
BONUS VIDEO: