Govoreći o detaljima trosatnog sastanka sa najbližim saradnicima Donalda Trampa u Beloj kući, predsednik Vučić je istakao da se američke odluke ne donose nepromišljeno i da je Kina jedini pravi takmac SAD, dok Evropa u trci novih tehnologija dramatično zaostaje.

-To mi tako deluje. Ne potcenjujem ni njega ni njegove ljude. Možda vam ponekad neke njihove odluke deluju pomalo nepromišljeno, neozbiljno ili čak blesavo, ali ja u takve interpretacije ne verujem. Sa njegovim ljudima razgovarao sam gotovo tri sata u Beloj kući. Tamo je i 15 do 20 minuta razgovora pravo čudo, jer oni nemaju mnogo vremena za tako male zemlje. Ipak, sa njegovim najbližim saradnicima, uključujući i šefa Nacionalnog saveta za bezbednost, kao i druge ljude iz najužeg kruga Bele kuće, razgovarao sam skoro tri sata. Razgovor se vodio u njihovoj „Naval Room“, odnosno mornaričkoj sobi, kako god da je nazovemo. Nije ni važno. Važno je to što je bio petak uveče, kada su ti ljudi mogli da odu kući, da provedu vreme sa porodicama ili da se opuste negde. Međutim, oni su ostali i razgovarali sa nama. Zato ne verujem da se takve odluke donose na prečac. Jednostavno, ne verujem u to. Ako pažljivo pogledate nacionalnu strategiju Sjedinjenih Američkih Država, o kojoj smo pisali i koju smo delimično predstavljali i u našoj zemlji, mogli ste između redova da pročitate upravo ovakve poruke. Taj dokument više predstavlja neku vrstu doktrinarnog obraćanja nego precizno definisan strateško-taktički plan za budućnost. Ipak, iz njega se mogu naslutiti određeni pravci američke politike - rekao je i dodao:

-Dakle, jedno je jasno: Kina je jedini pravi takmac Amerike. Da navedem jedan primer. Kada razgovarate sa Amerikancima iz kompanije Planet ili iz Maskovih kompanija, koje Ukrajini obezbeđuju Starlink i satelitske kapacitete na osnovu kojih ona može da gađa određene ciljeve na teritoriji Rusije, oni će vam reći da Sjedinjene Države imaju vodeću poziciju u toj oblasti. Kada ih, međutim, pitate ko ih u svetu prati, odgovoriće vam: Kina. Onda ih pitate: „Dobro, koliko su Kinezi blizu?“ „Nisu još blizu“, odgovoriće. „A koliko zaostaju?“ „Oko šest meseci.“ Međutim, tih šest meseci predstavlja ogromnu razliku. I jedni i drugi neprestano rade na razvoju novih tehnologija. Dok Amerikanci napreduju, napreduju i Kinezi. Zato tih šest meseci nije lako nadoknaditi. Za to neće biti dovoljno šest meseci, godinu ili dve. Biće potrebne godine da se takva razlika sustigne. Onda sam ih pitao: „A koliko zaostajemo mi, Evropljani?“ Pri tome ne mislim na politički pojam Evrope, već na nas koji geografski pripadamo Evropi. Koliko mi zaostajemo? Odgovor je bio: „Negde između sedam i osam godina.“ Tada vam postaje jasno koliki je naš zaostatak u odnosu na Ameriku i Kinu u toj oblasti. Imajući sve to u vidu, pretpostavljam da Tramp pokušava da moćnog i snažnog kineskog saveznika odvoji od Narodne Republike Kine. Uzgred, čini mi se da između njega i predsednika Putina postoji i određena lična hemija, i to obostrana. To je bilo vidljivo još od njihovog prvog susreta. Takva vrsta odnosa nije postojala u istoj meri između Trampa i predsednika Zelenskog. Ne bih isključio ni taj faktor, jer lični odnosi među državnicima nisu nevažan element međunarodnih odnosa. Tramp je toga svakako svestan - poručio je Vučić.