Ali, očigledno, ne za sve. Dok se okreću pedale, organizuju žurke i iznose stavovi o tome kako nam vojna industrija nije potrebna, mnogi radnici nemaju miran san zbog brige za budućnost i egzistenciju svojih porodica.
Posebno zabrinjava činjenica da iza onih koji danas pokušavaju da se predstave kao nova politička snaga stoje ljudi koji su već imali priliku da vode državu. U vreme njihove vlasti brojne fabrike su zatvarane, privatizovane i rasprodavane u bescenje, vojni rok je ukinut, a kasarne zatvorene. Fabrike namenske industrije ostale su bez dovoljno posla, dok su domaća proizvodnja i odbrambeni kapaciteti Srbije bili ozbiljno oslabljeni.
Posledice takve politike osetili su radnici, njihove porodice, ali i država, koja je ostala sa oslabljenim industrijskim i odbrambenim kapacitetima.
Zato se danas s pravom postavlja pitanje: koliko bi one koji su već jednom dozvolili gašenje proizvodnje i urušavanje industrijskih kapaciteta zaista zanimala sudbina namenske industrije i hiljada ljudi koji od nje žive?
Radnici Prvog Partizana zabrinuti za budućnost
O tome koliko su ovakve poruke zabrinjavajuće za zaposlene najbolje svedoče reči radnika Prvog partizana iz Užica, Marka Petrovića i Mladena Mitrašinovića, koji ukazuju na značaj očuvanja proizvodnje, sigurnosti radnih mesta i budućnosti porodica zaposlenih u namenskoj industriji.
Marko Petrović ističe da među zaposlenima postoje strah i neizvesnost zbog poruka o gašenju namenske industrije i zabrani izvoza oružja.
„Iskreno, i ja, kao i većina mojih kolega, osećam veliki strah i neizvesnost.
Pročitali smo da su studenti, čini mi se u Novom Pazaru i Beogradu, govorili o gašenju namenske industrije i zabrani izvoza oružja. To za nas nije dobro.
Imamo posao, redovne plate i neku sigurnost koju smo godinama gradili, ali se sve češće pitam šta će biti sa nama ako se promeni vlast. Da li ćemo preko noći postati višak? Da li će se naš rad, trud i godine provedene na poslu odjednom zanemariti? Da li ćemo morati da strahujemo za svoja radna mesta, da li ćemo moći da plaćamo račune, izdržavamo porodice i planiramo život kao do sada?
Iza svakog od nas stoji porodica, krediti, deca, roditelji i svakodnevni troškovi. Ne tražimo ništa više od mogućnosti da pošteno radimo, primamo redovnu platu i živimo bez straha da ćemo ostati bez posla ukoliko na vlast dođu oni koji govore da im namenska industrija nije potrebna“, ističe Petrović.
I Mladen Mitrašinović, radnik Prvog partizana, ukazuje na značaj očuvanja domaće namenske industrije i sigurnosti zaposlenih. Za radnike, budućnost fabrike nije samo pitanje proizvodnje već i pitanje egzistencije njihovih porodica.
„Za nas je najvažnije da fabrika radi, da imamo posla i da možemo da računamo na redovne plate. Od toga žive naše porodice. Namenska industrija nije samo fabrika i proizvodnja, već i znanje, iskustvo i ljudi koji su godinama gradili svoj posao. Zato nas brinu svi predlozi koji bi mogli da dovedu do zaustavljanja proizvodnje, ograničenja izvoza i ugrožavanja radnih mesta. Želimo da nastavimo da radimo, da čuvamo svoja radna mesta i da budemo sigurni da će i naše porodice imati budućnost“, poručuje Mitrašinović.
Zabrana izvoza direktno ugrožava proizvodnju i radna mesta
Domaća namenska industrija značajnim delom zavisi od izvoza, zbog čega bi eventualna široka ograničenja izvoza mogla da dovedu do ozbiljnih problema u poslovanju pojedinih fabrika. Prema navodima predstavnika sindikata i analizama objavljenim u medijima, među preduzećima za koja se ukazivalo na moguće posledice nalaze se „Zastava oružje“, „Krušik“ i „Sloboda“ iz Čačka.
Upozoravano je na rizike po isplatu zarada, realizaciju ugovorenih poslova i očuvanje radnih mesta. Posebno su osetljive fabrike koje veliki deo svoje proizvodnje plasiraju na strana tržišta.
Zato se postavlja pitanje kakve bi posledice po zaposlene imala politika koja bi dovela do zaustavljanja ili značajnog smanjenja izvoza. Manje izvoza može da znači manje posla, manje prihoda i probleme u proizvodnji. U najnepovoljnijem scenariju, posledice bi mogle da se odraze i na zaposlenost.
Drugim rečima, ako fabrike izgube tržišta i ostanu bez ugovora, ugrožava se i njihova sposobnost da održe postojeći nivo proizvodnje i isplate zarade. Zbog toga se pitanje izvoza ne može posmatrati odvojeno od pitanja sigurnosti radnih mesta.
Radnici ne mogu da žive od političkih parola. Njima su potrebni ugovori, sigurna proizvodnja, redovne plate i garancija da će fabrike u kojima rade nastaviti da posluju.
Od urušavanja vojske do njenog oporavka
Pitanje namenske industrije ne može se posmatrati odvojeno od stanja Vojske Srbije. Početkom dvehiljaditih godina, u vreme vlasti Demokratske stranke i njenih političkih partnera, sprovedene su reforme koje su dovele do ukidanja obaveznog vojnog roka, zatvaranja kasarni i smanjenja brojnih vojnih kapaciteta. Posledice tog perioda ostale su jedan od najspornijih delova tadašnje odbrambene politike.
Danas, kada se Srbija godinama unazad ulaže u modernizaciju vojske, nabavku savremenog naoružanja i vojne opreme, jačanje domaće proizvodnje i poboljšanje materijalnog položaja pripadnika Vojske Srbije, ponovo se otvara pitanje odnosa prema domaćoj odbrambenoj industriji.
Pod rukovodstvom Aleksandra Vučića, država je povećala ulaganja u odbranu, modernizaciju naoružanja i opreme, kao i poboljšanje uslova rada i zarada pripadnika vojske. Domaća namenska industrija ima važnu ulogu u tom procesu, jer obezbeđuje deo potreba vojske, razvija proizvodne kapacitete i znanje i doprinosi ekonomiji zemlje.
Dok je u prethodnom periodu došlo do slabljenja brojnih vojnih kapaciteta, danas je modernizacija Vojske Srbije jedan od prioriteta državne politike. Nabavka novog naoružanja i opreme, ulaganje u vojnu infrastrukturu i poboljšanje materijalnog položaja vojnika i oficira deo su procesa obnove odbrambenih sposobnosti zemlje.
Zato se postavlja pitanje da li bi političke ideje o gašenju namenske industrije i zabrani izvoza mogle da ugroze rezultate postignute u prethodnim godinama. Smanjenje proizvodnje ne bi pogodilo samo fabrike i njihove zaposlene već bi moglo da ima posledice i po razvoj domaćih tehnologija, izvozne poslove i dugoročnu sposobnost Srbije da samostalno razvija deo svojih odbrambenih kapaciteta.
Jaka vojska ne podrazumeva samo dobro opremljene vojnike i savremeno naoružanje već i stabilnu domaću industriju, stručne radnike, inženjere i tehnološko znanje. Uništavanje ili slabljenje tih kapaciteta značilo bi ugrožavanje jednog od važnih oslonaca odbrambene sposobnosti države.
Budućnost namenske industrije ne sme biti predmet političkih eksperimenata
Stabilna i snažna država ne gradi se zatvaranjem fabrika i gubitkom radnih mesta, već ulaganjem u proizvodnju, znanje, ljude i domaću privredu. Razvoj namenske industrije zahteva investicije, dugoročne ugovore, osvajanje novih tržišta i odgovornu politiku koja će istovremeno voditi računa o bezbednosti države i ekonomskoj sigurnosti građana.
Upravo zato zaposleni imaju pravo da znaju kakvi su planovi onih koji zagovaraju promene i kakve bi posledice njihove politike imale po fabrike u kojima rade. Da li postoji jasan plan za očuvanje proizvodnje, izvoznih poslova i radnih mesta? Kako bi bile nadoknađene posledice eventualnog zaustavljanja izvoza? I na koji način bi se obezbedila budućnost desetina hiljada zaposlenih i njihovih porodica?
Do sada nisu ponuđeni dovoljno jasni i konkretni odgovori na ova pitanja. Zato zabrinutost radnika ne može da se odbaci kao puka politička polemika.
Danas Srbija ulaže u modernizaciju vojske i razvoj odbrambenih kapaciteta, a domaća namenska industrija predstavlja važan deo tog sistema. Očuvanje proizvodnje i radnih mesta zato nije samo interes zaposlenih već i pitanje ekonomske stabilnosti i odbrambene sposobnosti države.
Da li će se taj razvoj nastaviti i posle 25. oktobra, pitanje je koje se tiče ne samo politike već i budućnosti zaposlenih, njihovih porodica i čitavih lokalnih zajednica.
Radnici Prvog partizana i drugih fabrika namenske industrije ne traže privilegije. Traže sigurnost, mogućnost da rade i pristojno žive od svog rada. Od onih koji žele da upravljaju državom očekuju konkretne odgovore, jasan plan i garancije da njihova budućnost neće biti dovedena u pitanje političkim odlukama.
Komentari (20)