S vremena na vreme, pojavi se televizijska drama koja ima moć da promeni stvari. Prošle godine to je bio ITV-jev Mr Bates vs The Post Office, koji je izazvao toliko snažnu reakciju javnosti da je ubrzao donošenje zakona za obeštećenje poštanskih radnika.

Sada imamo Netflixov Adolescence, seriju koja se bavi online radikalizacijom mladih dečaka od strane aktivista za "muška prava" (MRAs), poput Endrua Tejta. Prošle nedelje, Keir Starmer je izjavio u britanskom parlamentu da je seriju gledao sa porodicom i da ona prikazuje „rastući problem“ koji zahteva hitnu reakciju. Sada poslanici razmatraju mere za rešavanje ovog pitanja, piše

Naravno, ne bi trebalo da politika funkcioniše na ovaj način – donošenje odluka ne bi smelo da zavisi od glumačkih performansa ili toga da li su političari stigli da pogledaju najnoviju seriju. Ipak, neosporno je da televizijske priče imaju moć da usmere pažnju javnosti na goruće društvene probleme.

Kako rešiti problem rastuće mizoginije kod mladih?

Radikalizacija mladih dečaka putem interneta postaje sve veći problem. Postoje dva dominantna pristupa u razumevanju uzroka ovog fenomena:

Nedostatak muških uzora i podrške

Ovaj pristup tvrdi da mladići traže smernice i osećaj pripadnosti koje ne pronalaze u stvarnom životu. Selektor engleske fudbalske reprezentacije, Garet Sautgejt, nedavno je govorio o „epidemiji odsutnih očeva“ i o tome kako su mladići izgubili kontakt sa pozitivnim uzorima, poput trenera, nastavnika i omladinskih radnika. Bez ovih figura, okreću se internetu u potrazi za uzorima – ali nailaze na one koji nemaju njihove najbolje interese na umu.

Privlačnost harizmatičnih influensera

Druga teorija je da je radikalizacija posledica moći samih influensera, koji su dovoljno uverljivi da zavode i mladiće koji dolaze iz stabilnih, podržavajućih sredina. Upravo je to centralna teza serije Adolescence, čiji glavni junak postaje deo MRA kulture i na kraju počini ubistvo, iako potiče iz srećne porodice, bez trauma ili zlostavljanja. Kako kaže scenarista serije Džek Torn: „On dolazi iz dobrog okruženja, kao i ja. Razlika između nas? On je noću čitao internet, dok sam ja čitao Terija Pračeta i Džudi Blum.“

Je li vreme da se ograniči pristup društvenim mrežama?

Jedan od problema je to što internet ne samo da nadomešćuje stvarni svet – već ga i nadmašuje. Društvene mreže funkcionišu poput kazino aparata: koriste algoritme koji stimulišu mozak kroz rang-liste, bodove i nagrade, stvarajući zavisnost. Nedavno istraživanje pokazalo je da 40% tinejdžera provodi najmanje šest sati dnevno na mreži – ekvivalent školskom danu.

Pored toga, internet stalno hrani korisnike sadržajem koji izaziva bes i potvrđuje njihove stavove, čineći ih ranjivim na manipulaciju. MRA influenseri koriste ovaj mehanizam nudeći mladićima privid statusa, ženskog divljenja i uzrok za njihovo nezadovoljstvo.

Zbog toga se postavlja pitanje: da li bi vlade trebalo da ograniče pristup društvenim mrežama za mlade? Nedavno je predlog zakona u Velikoj Britaniji, koji je imao za cilj zabranu adiktivnih algoritama za tinejdžere, oslabljen pre nego što je usvojen – možda je to bila greška. Francuska, Norveška i Australija već eksperimentišu sa zabranama pametnih telefona i društvenih mreža za decu i tinejdžere. Možda je vreme da i mi razmotrimo slične mere.