Neprimeran izbor muzike ume da napravi scene koje su istovremeno neprijatne i neodoljivo smešne, a upravo jedan takav trenutak osvojio je TikTok. Video koji prikazuje pesme koje nikako ne bi trebalo puštati na sahranama sakupio je više od 85.000 pregleda i izazvao lavinu reakcija na društvenim mrežama.

U snimku koji se ubrzano deli, kao primeri krajnje neukusnog izbora navode se popularne domaće pesme poput „Da se nađemo na pola puta“ Nede Ukraden, sa stihovima „znam da živeću, preživeću bez tebe“, zatim „Umri muški“ i „Da smo živi, zdravi još godina sto“. Ovakva kombinacija pesama, iako tematski potpuno neprimerena, mnoge je nasmejala do suza.

Humor tamo gde ga ne očekujete

Iako je reč o ozbiljnoj temi, korisnici društvenih mreža brzo su prepoznali ironiju situacije. Komentari poput „Oplakah“, „Genijalno“ i „Ko uopšte pušta muziku na sahrani, ali je presmešno“ nizali su se ispod objave.

Međutim, kada se takva scena dogodi u stvarnom životu, smeh uglavnom izostane. U to se uverio i Ivan D, koji je tokom sahrane svog ujaka doživeo jedan od najneprijatnijih trenutaka u životu – i to zbog telefona koji je u najgorem mogućem trenutku počeo da svira.

Alarm koji je sve pokvario

„Dan pre sahrane navio sam alarm za 13.30. Ujak je preminuo mlad, imao je tek nešto više od pedeset godina i svi smo bili pod ogromnim stresom. Bio sam zadužen da smirujem njegovu ćerku, moju sestru, koja je tada bila na moru. Tri dana skoro da nisam spavao“, ispričao je Ivan.

Sestra se vratila u ranim jutarnjim satima, a naredni sati protekli su u suzama, šoku i pokušajima da se porodica sabere. Ivan je spavao na mahove, po sat ili dva, pa je alarm bio neophodan jer je legao tek oko 11 prepodne.

Pesma u najgorem mogućem trenutku

„U tom periodu sam stalno slušao Parni valjak. I zvono i alarm na telefonu bile su njihove pesme. Konkretno, pesma ‘Dođi’. Tog dana sam oba telefona, privatni i službeni, stavio na tišinu, misleći da sam rešio problem“, objašnjava on.

Ispostavilo se – nije.

Tokom same sahrane, u trenutku potpune tišine, dok se sanduk spuštao u zemlju, iznenada se začula muzika.

„U glavi su mi bile uspomene na ujaka, sveštenik je završio opelo, ljudi su plakali… i tada mi zazvoni telefon. Bio sam uveren da su oba na silent režimu, ali očigledno alarm nije bio utišan“, priseća se Ivan.

Pogled koji se ne zaboravlja

Pesma je krenula u najgorem mogućem delu.

„‘Zaspao bih sada ja na tvojim rukama, budio se ne bih nikada…’ Taj deo je svirao. U trenutku sam se sledio. Svi su gledali u mene. Majka me je pogledala tako da sam bio siguran da bi me, da je mogla, gađala spomenikom. Baka isto. Jedino što sam mogao da uradim bilo je da bacim telefon na zemlju“, kaže Ivan.

Dodaje da mu nikada u životu nije bilo neprijatnije i da je u tom momentu poželeo da propadne u zemlju.

Danas se cela porodica tog događaja priseća kao bizarne anegdote, a Ivan kaže da je siguran da bi se i njegov ujak tome smejao. Ipak, njemu se stomak i dalje stegne kad se seti tog trenutka – i, kako priznaje, od tada pred svaku sahranu proverava telefon bar tri puta.