Na visini od 3.500 metara, duboko u Himalajima, nalazi se dolina Zanskar – jedno od najizolovanijih područja Indije. Vekovima odsečena od ostatka sveta, ova surova i ledena oblast dostupna je samo jednim uskim putem koji je prohodan svega sedam meseci u godini. Na kraju tog opasnog puta smešteno je mirno, gotovo nestvarno lepo selo u kojem živi zajednica monahinja, čija vedrina i nesebičnost snažno odudaraju od teških uslova u kojima svakodnevno opstaju.

Petnaest godina nakon prvog dolaska u Zanskar, rediteljka Karolin Riegel vratila se kako bi ponovo posetila ove žene i zabeležila njihovu svakodnevicu tokom jedne duge i surove zime. Njen film donosi dirljivo svedočanstvo o mestu gde se čini da je vreme stalo, a život teče u ritmu prirode, hladnoće i tišine.

Monahinje iz Zanskara imaju veoma malo. Gotovo sve što poseduju obezbeđuju same, uz povremenu pomoć retkih donatora. Iako nisu potpuno zaboravljene, realnost izolacije je neumoljiva – udaljenost, loša infrastruktura i siromaštvo čine ovu dolinu gotovo nevidljivom za ostatak sveta.

Novac je ovde retkost, ali njegova vrednost je ogromna: sa 20 evra može se obezbediti hrana za jednu monahinju tokom celog meseca, pet dolara omogućava prevoz do lokalne ambulante, dok sto dolara pokriva odeću, obuću i higijenske potrepštine za čitavu godinu. Život u Zanskaru znači stalnu borbu sa hladnoćom, ograničenim grejanjem i svega nekoliko sati električne energije dnevno.

U pojedinim manastirima voda se dobija topljenjem leda, a neki nemaju ni zajedničku kuhinju. Za razliku od drugih regiona gde lokalno stanovništvo redovno pomaže monahinjama hranom i odećom, Zanskar je izrazito siromašan. Donacije koje ipak stignu češće završavaju kod monaha, dok su žene često poslednje na listi pomoći, što dodatno ukazuje na duboko ukorenjenu rodnu neravnopravnost.

Njihova najveća nada dolazi iz daleke Kanade, gde mala, ali uporna humanitarna organizacija još od 1991. godine pomaže monasima i monahinjama u siromašnim oblastima. Najugroženiji su manastiri u Mandu, Rižingu i Biriju, gde hronično nedostaje hrane, ogreva, osnovne zdravstvene zaštite i odgovarajuće odeće.

Obuća i jakne moraju da traju godinama, a jednostavne nastambe monahinje su uglavnom gradile same. Pristup duhovnim učiteljima takođe je veoma ograničen. Koliko je situacija teška pokazuje i slučaj mlade monahinje kojoj je bila potrebna hitna neurohirurška operacija. U dolini nije postojala mogućnost lečenja, a iako je zahvat po zapadnim standardima bio relativno jeftin, novca jednostavno nije bilo.

Zahvaljujući donacijama, operacija joj je na kraju spasla život. Planirani projekti uključuju obezbeđivanje prevoza do ambulanti, nabavku hrane, postavljanje bezdimnih peći, obezbeđivanje odeće i higijenskih potrepština, ali i veće infrastrukturne projekte poput solarnih panela, sistema za skladištenje vode, ćebadi, madraca, plastenika i školskog pribora.

U dolini u kojoj vladaju hladnoća, siromaštvo i zaborav, ove monahinje nastavljaju da žive dostojanstveno i sa neverovatnom snagom. Njihova priča podseća koliko malo ponekad znači razliku između pukog preživljavanja i dostojanstvenog života – i koliko daleko može da dopre ljudska solidarnost kada pronađe pravi put.