Roditelji širom sveta veruju da je pohvala najbrži put do detetovog samopouzdanja. Rečenice poput „Bravo, ti si genije“ ili „Kako si lep/a“ izgovaraju se s najboljom namerom – da dete oseti ljubav i podršku. Ipak, stručnjaci upozoravaju da način na koji hvalimo može dugoročno oblikovati detetovu sliku o sebi, ponekad i na štetu njegovog razvoja.

Psihijatri objašnjavaju da komplimenti usmereni na „urođene“ osobine – poput inteligencije, talenta ili izgleda – mogu poslati poruku da vrednost deteta zavisi od nečega što je fiksno. Problem se javlja kada dete doživi prvi neuspeh. Ako veruje da uspeh proizlazi isključivo iz talenta, svaki pad može protumačiti kao dokaz da „nije dovoljno dobro“.

Fokus na trud, ne na etiketu

Kada detetu govorimo „Baš si pametan“ ili „Ti si najbolji“, nesvesno stvaramo pritisak da tu etiketu stalno opravdava. Jedna loša ocena ili neuspeh tada mogu poljuljati njegovo samopouzdanje. Umesto motivacije, javlja se strah od greške.

S druge strane, rečenice poput „Video sam koliko si vežbao“ ili „Ponosan/na sam na tvoj trud“ usmeravaju pažnju na proces, a ne na rezultat. Dete tada uči da je napredak posledica rada i upornosti, a neuspeh deo učenja. Ovakav pristup podstiče razvojni način razmišljanja i jača otpornost.

Stručnjaci ističu da deca koja vrednuju sopstveni trud ređe traže stalnu spoljašnju potvrdu i stabilnija su u suočavanju s izazovima.

„Lep/a si“

Naizgled bezazlena pohvala može imati skriveni efekat. Ako dete počne da povezuje svoju vrednost pre svega s izgledom, može razviti uverenje da je ljubav uslovljena spoljašnjim kvalitetima. Posebno kod devojčica, ovakve poruke ponekad vode ka stavu da je biti voljena isto što i biti privlačna, što dugoročno ne gradi zdravo samopouzdanje.

„Odlično ti stoji haljina, srećom nisi na mamu“

Ovakve rečenice nose dvostruku poruku. Dete istovremeno prima kompliment i svedoči prikrivenoj kritici drugog roditelja. To može izazvati unutrašnju zbunjenost i osećaj lojalnosti – da li sme da se raduje pohvali ako ona podrazumeva omalovažavanje nekog drugog?

U tim situacijama dete može nesvesno preuzeti emocionalni teret odraslih, razvijajući osećaj krivice ili podeljene pripadnosti.

„Nikada mi ne praviš problem“

Iako zvuči kao priznanje dobrog ponašanja, ova poruka može značiti da je dete vredno pažnje samo kada je tiho i poslušno. Vremenom može naučiti da potiskuje sopstvene potrebe i emocije kako bi ostalo „dobro dete“.

Takav obrazac u odraslom dobu često prerasta u preterano ugađanje drugima, strah od konflikta i snažan unutrašnji pritisak da se ne greši.

Suština nije u tome da prestanemo da hvalimo decu, već da budemo pažljivi kako to činimo. Pohvala usmerena na trud, zalaganje, upornost i napredak pomaže detetu da razvije stabilno samopouzdanje – ono koje ne zavisi od savršenstva, već od spremnosti da raste i uči.