Veronika radi u ljudskim resursima za jednu kompaniju, a nedavno je otkrila je kako se navikla na život u Beogradu.

"Ljudi mi se najviše dopadaju u Srbiji, a objasniću i zašto. Kada imaš problem, znam da ljudi žele da pomognu samo zato što žele i mogu. Na nekim drugim mestima, ponekad se pitam da li će neko pokušati da me iskoristi kada mi nešto treba. Ovde mi je to baš osvežavajuće i čini da se osećam sigurno", rekla je ona.

Veronika je ispričala i da je u Beogradu generalno mirnije, nema toliko buke u poređenju sa mestom iz koga ona dolazi.   "Ako dolaziš iz zemlje sa 275 miliona ljudi, Srbija deluje vrlo spokojno", rekla je.

"Ovde je super što može da se šeta. Kao Indonežani, mi ne hodamo mnogo. Stalno koristimo kola ili motor. Ovde mi je baš lepo što mogu da šetam bez da neko misli da sam čudna. U Indoneziji, ako hodaš ulicom - ili si lud ili si toliko siromašan, da nemaš prevoz", rekla je Veronika.


Veroniki gužva u Beogradu ne predstavlja problem.

"Ja dolazim iz mesta gde trotoari često ni ne postoje. Ne možeš ni da hodaš jer rizikuješ da te udari auto. Kada mi kažu 'U Beogradu mora da je velika gužva', ja se pitam - gde? U Indoneziji je normalno da voziš 45 minuta do restorana. U Džakarti je još gore, treba ti i sat ili dva da vidiš prijatelje. Ovde je nezamislivo da voziš sat vremena kroz Beograd."

"Još jedna stvar koja mi se sviđa, jeste to što ima sličnosti sa mojim životom u Indoneziji. Kada odeš u kafić, možeš da sretneš ljude iz svih slojeva društva. Tako je i u mom gradu. Nije podeljeno na mesta samo za bogate i mesta za manje imućne. Lepo je što možeš da sretneš svakoga u kafiću, baru, pivnici", istakla je Veronika.

"Kada sam došla, primetila sam da su svi visoki. Mi, Indoženi, malecni smo, pa mi deluje da je sve pravljeno za visoke - police, barski stolovi... Kad sednem na barsku stolicu, jedva dodirujem pod nogama.

Prijatan šok mi je bio koliko su ljudi bliski sa porodicom i prijateljima. U početku sam se pitala zašto nisu dostupni za sastanke, a onda shvatim da imaju porodična okupljanja, rođendane, slave. To mi je jako slatko i dirljivo.

Mi često mislimo da su Evropljani individualisti, ali ovde sam se iznenadila koliko su ljudi povezani. Kod nas u Aziji se ljubav ne iskazuje tako otvoreno, ne govori se često 'volim te'. Ovde je to opuštenije", primetila je Azijatkinja, prenosi Mondo.rs.

Simpatična Indonežanka je otkrila da u Srbiji  najviše voli da jede punjene paprike i pastrmku, kao i da uči srpski jezik, ali da su joj padeži posebno teški.

Na pitanje da li Beograd doživljava kao svoj dom, odgovorila je:

"Kao svaki stranac, malo si svuda, a malo nigde. Ipak, kada sam počela da govorim 'Idem kući u Beograd', shvatila sam da se nešto promenilo. Postajem Balkanka", rekla je  Veronika.