Grenlandske ajkule danas važe za najdugovečnije kičmenjake na planeti, pokazuju savremena istraživanja. Naučnici su, koristeći radiokarbonsko datiranje, analizirali starost 28 jedinki i procenili da je jedna ženka stara oko 400 godina.

Utvrđeno je da ove ajkule rastu izuzetno sporo – svega jedan centimetar godišnje – i da polnu zrelost dostižu tek oko 150. godine života.

Rezultati su objavljeni u časopisu Science, a glavni autor studije, morski biolog Julijus Nielsen sa Univerziteta u Kopenhagenu, istakao je da su naučnici očekivali neobičnu vrstu, ali ne i ovako izuzetnu dugovečnost.

Pre ovog otkrića, rekord među kičmenjacima držao je grenlandski kit, za kojeg se procenjuje da može živeti oko 211 godina. Kada se uzmu u obzir i beskičmenjaci, najdugovečnije poznato biće je školjka Ming, koja je živela čak 507 godina.

Spori stanovnici dubina

Grenlandska ajkula može narasti i do pet metara dužine. Nastanjuje hladne i duboke vode severnog Atlantika i kreće se veoma sporo. Upravo zbog takvog načina života pretpostavljalo se da ima dug životni vek, ali je precizno određivanje starosti dugo predstavljalo izazov.

Kod većine riba starost se procenjuje analizom otolita – koštanih struktura u uhu koje formiraju prstenove slične godovima drveta. Kod nekih ajkula koriste se slojevi kalcifikovanog tkiva na kičmi. Međutim, grenlandska ajkula nema takve čvrste strukture pogodne za analizu.

Zato su istraživači primenili drugačiji pristup: analizirali su sočivo oka, koje sadrži proteine koji se ne obnavljaju tokom života. Na taj način moguće je izdvojiti tkivo nastalo u ranoj fazi života i odrediti starost pomoću radiokarbonske metode.

Analiza 28 jedinki, uglavnom slučajno ulovljenih u ribarske mreže, pokazala je da najveći primerak – ženka duga oko pet metara – ima između 272 i 512 godina, s najverovatnijom procenom od oko 400 godina. To znači da je rođena između 1501. i 1744. godine, najverovatnije tokom 17. veka.

Čak i donja granica ove procene dovoljna je da ovu vrstu svrsta među najdugovečnije kičmenjake na svetu.

Posledice za očuvanje vrste

Istraživanje je pokazalo i da grenlandske ajkule dostižu polnu zrelost tek kada narastu do oko četiri metra, što odgovara starosti od približno 150 godina.

Ovakav spor razvoj ima ozbiljne posledice po opstanak vrste. Zbog dugog životnog veka i kasnog sazrevanja, populacija se veoma sporo obnavlja.

Naučnici smatraju da se ove ajkule i dalje oporavljaju od intenzivnog izlova koji je trajao pre Drugog svetskog rata, kada se njihova jetra koristila za proizvodnju mašinskog ulja. Tek sa pojavom sintetičkih alternativa ovaj lov je opao.

Danas je retkost pronaći potpuno zrele ženke ili mladunce, što ukazuje na to da većinu populacije čine nezrele jedinke. Iako ih brojčano ima, biće potrebno još mnogo vremena – možda i čitav vek – da populacija ponovo postane stabilna.

Stručnjaci napominju da bi radiokarbonsko datiranje moglo biti korisno i za proučavanje drugih dugovečnih vrsta, iako metoda nije dovoljno precizna za široku primenu. Posebno je zanimljivo da je statistički pristup korišćen u istraživanju zasnovan na principima Bajesove statistike, čije je temelje u 18. veku postavio Tomas Bejz – u vreme kada su neke od ovih ajkula već bile stare više decenija.