Jedan slep, drugi bez obe ruke: Ono što su njih dvojica napravili ostavilo je svet bez reči

Jedan nije mogao da vidi, drugi nije imao obe ruke, ali su zajedno uspeli da od neplodne zemlje naprave zelenu površinu sa više od 10.000 stabala.

Džia Hajsja i Džija Venći živeli su u kineskoj provinciji Hebej, gde su se suočavali sa ozbiljnim životnim poteškoćama. Umesto da čekaju da se okolnosti promene, odlučili su da sami pronađu način da rade i istovremeno promene kraj u kojem žive.

Jedan je bio oči, drugi ruke

Hajsja je rođen sa slepilom na jednom oku, a vid na drugom izgubio je nakon nesreće na radu. Njegov prijatelj Venći ostao je bez obe ruke još kao trogodišnji dečak, nakon nesreće sa strujom.

Kada su počeli da razmišljaju o tome kako da zarade za život, lokalne vlasti ustupile su im zemljište koje je bilo zapušteno i neplodno. Međutim, nisu imali novca za sadnice, niti su posedovali mašine koje bi im olakšale posao.

Zato su odlučili da sami naprave sadnice.

Hajsja se penjao na drveće i sekao grane koje su mogli da koriste za nove sadnice. Venći mu je pomagao tako što mu je govorio gde se grane nalaze. Kada je trebalo preći reku do zemljišta na kojem su radili, Venći je nosio prijatelja na leđima.

Njihov princip bio je jednostavan – ono što jedan nije mogao, mogao je drugi.

Prve godine preživela samo dva stabla

Njihov početak nije bio ni lak ni uspešan. Tokom prve godine zasadili su čak 800 stabala, ali je preživelo samo njih dvoje.

Za mnoge bi takav rezultat bio dovoljan razlog da odustanu. Za njih je predstavljao samo još jedan problem koji treba rešiti.

Nastavili su da rade. Napravili su kanal kojim su doveli vodu do zemljišta i počeli da povećavaju broj stabala. Godinu za godinom, njihov trud je počeo da menja pejzaž.

Posle više od decenije rada, nekada pusto zemljište bilo je prekriveno sa više od 10.000 stabala.

Onda je poplava uništila veliki deo njihovog rada

Njihova priča postala je poznata širom Kine, a zatim i van granica zemlje. Međutim, kada je izgledalo da je njihov najveći trud konačno dao rezultat, dogodila se velika poplava.

Voda je uništila veliki deo onoga što su godinama stvarali. Ponovo su se suočili sa prizorom koji je podsećao na početak – zemljište je ostalo pusto, a ogroman deo njihovog rada nestao je.

Ipak, nisu odustali.

U narednim godinama nastavili su da sade drveće i, prema izveštajima kineskih medija, zasadili još više od 2.000 novih stabala. Počeli su da razmišljaju i o drugim vrstama drveća i načinima da dodatno ozelenjavaju područje.

Njihovo prijateljstvo postalo je simbol upornosti

Vremenom nisu uvek radili rame uz rame kao na početku. Počeli su da vode sopstvene grupe i da svoje iskustvo prenose drugima.

Njihova prvobitna želja bila je da od sadnje drveća obezbede egzistenciju. Međutim, ono što je počelo kao način da zarade za život pretvorilo se u mnogo veću misiju – da promene okolinu i ostave iza sebe nešto što će koristiti i drugim ljudima.

Priča Džije Hajsje i Džije Venćija zato nije samo priča o hiljadama posađenih stabala. Ona govori i o tome koliko daleko ljudi mogu da stignu kada svoje mogućnosti ne mere samo onim što im nedostaje.

Jedan nije mogao da vidi gde ide. Drugi nije mogao da koristi ruke. Prve godine preživela su samo dva od 800 posađenih stabala. Zatim je poplava uništila veliki deo njihovog rada.

Pa su ponovo počeli.

I upravo zbog toga njihova priča i danas privlači pažnju – jer pokazuje da ponekad nije presudno koliko imamo, već šta smo spremni da uradimo sa onim što imamo.