Majkl je ispričao da živi u Londonu od 2000. godine i da je primetio da postaje sve anksiozniji i da sve teže podnosi skučen prostor, posebno u javnom prevozu.

Pokušao da izađe iz voza

"Kako se stanje postepeno pogoršavalo, počeo sam da doživljavam niz teških napada panike. Svaki put sam imao osećaj kao da se svet oko mene zatvara. A onda sam u julu 2003. godine, tokom svakodnevnog putovanja između Brikstona i Saut Benka, doživeo toliko snažan napad panike da sam pokušao da izađem iz voza kroz vrata vagona podzemne železnice", ispričao je Majkl.

"Srećom, drugi putnici su me zadržali dok nismo stigli do sledeće stanice, ali tada sam znao da više ne mogu da ignorišem problem“,dodao je

Sledeće godine lekar opšte prakse uputio ga je kod hipnoterapeuta.

Terapeut mu je rekao da postavi roditeljima jedno pitanje

„Tokom seansi regresivne hipnoterapije sedeo bih na stolici, zatvorio oči i imao osećaj kao da se vraćam kroz vreme, u različite periode svog života.

Posle tri meseca vraćanja u stara sećanja, terapeut me je direktno pitao da li sam ikada doživeo železničku nesreću.

‘Ne, mislim da bih znao da sam doživeo železničku nesreću’, odgovorio sam zbunjeno.

Uprkos mom uveravanju, zamolio me je da sledeći put kada vidim roditelje proverim sa njima, za slučaj da sam bio premali da bih se toga sećao“, rekao je Meknali.

voz 1

Roditelji su znali istinu

Tokom sledeće posete roditeljima poslušao je savet hipnoterapeuta.

„Na moje zaprepašćenje, roditelji su se na trenutak pogledali, a zatim priznali da sam kao dete zaista učestvovao u železničkoj nesreći. Bilo je to 4. septembra 1965. godine. Imao sam četiri godine i vraćao sam se kući sa putovanja u Irsku sa bakom, gde smo leto proveli sa ostalom rodbinom. Trajektom smo iz Dablina stigli do Holihejda u Velsu, a zatim se ukrcali na voz za London. Dok smo sedeli i čekali polazak, na peron je ušao drugi putnički voz i udario u naš. Naš voz je odbačen nekoliko metara unazad, a jedan vagon se podigao sa šina i zarobio nas unutra. Baka i ja smo prošli bez povreda, ali smo bili pribijeni jedno uz drugo na septembarskoj vrućini, dok je panika rasla, a oko nas su se nalazili drugi putnici sa teškim povredama“, prisetio se Meknali.

Roditelji su mu objasnili da su posle nesreće pokušavali da razgovaraju sa njim o onome što se dogodilo, ali je svaki put vrištao i bežao.

„Nisu želeli dodatno da me uznemiravaju, pa su potpuno prestali da razgovaraju o tome

Razgovor sa mamom i tatom promenio je sve. Odjednom sam shvatio odakle potiču više od decenije straha i panike. To je objasnilo zašto sam teško podnosio ulazak u vozove, avione, a ponekad čak i automobile. Kad god bih se našao u situaciji u kojoj sam se osećao zarobljeno ili zatočeno, moj mozak me je podsvesno vraćao u nesreću, iako se svesno ničega nisam sećao.

Istina mi je omogućila da zajedno sa svojim terapeutom radim na razvijanju alata koji su mi bili potrebni kako bih prestao da živim u strahu“, rekao je Meknali.

"Nikada nećete pogoditi gde sam"

Ispričao je da je, nakon što je završio hipnoterapiju, 2006. godine, otputovao poslovno u Vankuver.

„Imali smo timski sastanak na vrhu planine Vistler, a jedini način da stignemo tamo bila je 30-minutna vožnja žičarom.Moje kolege su radnicima na žičari rekle da patim od klaustrofobije, a oni su me uverili da postoji međustanica na kojoj mogu da izađem ako osetim da neću izdržati do vrha.Međutim, čim je vožnja počela, iznenadio sam se koliko sam bio miran, iako sam znao da ću najmanje 15 minuta biti zarobljen u kabini.Kada je žičara stigla do međustanice, video sam da su radnici na odredištu izašli kako bi mi aplaudirali. Tada sam znao da mogu da izdržim ceo put do vrha", ispričao je Majkl.

"Umesto da izađem, pozvao sam svog hipnoterapeuta i rekao: ‘Nikada nećete pogoditi gde sam – na pola puta do vrha Vistlera!’

"To što se više nisam stalno osećao prestravljeno konačno mi je omogućilo da živim život kakav sam oduvek želeo", rekao je Majkl, prenosi Guardian.