Protesti učenika i studenata u Francuskoj i Belgiji počeli su zbog vrlo konkretnih stvari, loših uslova u školama, manjka nastavnika, viših troškova obrazovanja i osećaja da mladi plaćaju cenu problema koje nisu napravili. To je bio njihov protest i njihov razlog da izađu na ulicu.
Onda su stigle kamenice, požari, razbijeni izlozi, maskirani ljudi i političari koji su shvatili da desetine hiljada nezadovoljnih mladih predstavljaju ogromnu energiju koju je moguće okrenuti u sopstvenu korist.
I tu počinje mnogo ozbiljniji problem.
U Francuskoj je protestni talas za svega nekoliko nedelja prerastao u jednu od najvećih političkih tema pred predsedničke izbore. Samo 8. oktobra na ulicama je bilo više od 70.000 ljudi, dok su u pojedinim gradovima beleženi paljenje objekata, vandalizam i napadi na zaposlene u školama. Reuters navodi da su protesti uglavnom počeli kao pobuna zbog propadanja školskog sistema, prenatrpanih učionica i manjka nastavnika.
Kada političari prepoznaju priliku
Francuski premijer Sebastijan Lekorni otvoreno je optužio pojedine političke lidere da koriste bes mladih za predizbornu borbu. Posebno je na meti vlasti bila radikalno leva Nepokorena Francuska Žan-Lika Melanšona.
Melanšon je podržao demonstrante, pojavljivao se uz učenike i posle velikog skupa u Parizu poručio da je „Bastilja ponovo osvojena“. Njegova stranka negira da organizuje proteste i tvrdi da podržava miran bunt mladih. Istovremeno, Le Monde navodi da su aktivisti LFI veoma prisutni na demonstracijama i da vlast optužuje stranku i njene „ultralevičarske posrednike“ da pokušavaju da usmere pokret.
To je upravo ona tačka na kojoj zdrav protest može da postane nešto drugo. Kada politička organizacija prepozna da nezadovoljna masa može da joj donese glasove, legitimitet ili sliku "revolucionarnog trenutka", granica između podrške i političkog preuzimanja postaje veoma tanka.
Francuska istraživačica mladih Valeri Beke za Euronews je ocenila da učenici uglavnom umeju da razlikuju iskrenu podršku od pokušaja instrumentalizacije, ali je dodala da pojedini politički akteri u protestima očigledno vide nešto što im može koristiti.
U Belgiji vlast već pominje Antifu
U Belgiji je priča otišla korak dalje.
Posle nekoliko noći nasilja u Liježu, belgijski ministar unutrašnjih poslova Bernard Kvintin izjavio je da je u gradu aktivan pokret „tipa Antifa“ i da odrasli, prema informacijama vlasti, manipulišu maloletnicima kako bi preko njih slali nasilne političke poruke.
„To je potpuno neprihvatljivo“, poručio je Kvintin.
Policijski šef Liježa Žan-Mark Demelen takođe je rekao da se među izgrednicima poslednjih dana pojavljuje sve više ljudi koji nemaju nikakve veze sa učenicima. Prethodno su zabeleženi razbijeni izlozi, požari, pljačke i više od stotinu privedenih.
Ovo je važna razlika. Nije svaki mladić koji protestuje član Antife. Nije ni svaki demonstrant radikalni levičar. Tvrdnja da je čitav protest „Antifa“ bila bi neozbiljna.
Mnogo je ozbiljnije ono na šta upozoravaju belgijske vlasti da se u proteste ubacuju odrasli i politički motivisani akteri koji koriste mladost, bes i brojnost demonstranata kao zaklon za sopstvene ciljeve.
Tu više ne govorimo o pravu na protest.
Govorimo o iskorišćavanju ljudi koji su na ulicu izašli zbog stvarnog problema.
Ko na kraju najviše izgubi
Radikalne grupe u takvim situacijama često dobiju ono što žele, slike sukoba, haos, reakciju policije i još veći bes.
Najviše izgube upravo oni zbog kojih je protest počeo.
U Francuskoj se sve manje govori o krovovima koji prokišnjavaju, nedostatku nastavnika i prenatrpanim učionicama. Naslove sada pune hapšenja, povređeni demonstranti, povređeni policajci, zapaljene škole i predizborni sukob Melanšona sa vlastima. Reuters navodi da je tokom protesta povređen veliki broj učenika i policajaca, dok se istovremeno vode istrage i zbog postupanja policije prema maloletnicima.
To je možda i najbolji primer koliko radikalizacija može da bude pogubna za legitiman protest.
Kada maskirani ljudi razbijaju prodavnice, više niko ne pita zašto učenik nema profesora matematike.
A gde je u celoj priči Džordž Soroš?
Njegovo ime već godinama iskače gotovo svaki put kada se govori o protestima, nevladinim organizacijama, liberalnim pokretima i međunarodnim aktivističkim mrežama.
Činjenica je da je Džordž Soroš preko Open Society Foundations decenijama finansirao organizacije širom Evrope koje se bave ljudskim pravima, demokratijom, manjinama, migracijama, pravosuđem i političkim aktivizmom. Sama fondacija navodi da je jedna od najvećih privatnih mreža za finansiranje organizacija civilnog društva i da ima kancelarije i programe širom Evrope.
Njegovi kritičari taj model nazivaju globalističkim jer novac privatnog milijardera preko međunarodnih fondacija ulazi u lokalne političke i društvene procese. Open Society svoj rad opisuje potpuno drugačije, kao podršku demokratiji, pravima i otvorenom društvu.
To je legitimna politička rasprava.
Ono što za sada nije pronađeno jeste dokaz da su Soroš ili Open Society finansirali ove konkretne nerede u Francuskoj ili Belgiji. Slične tvrdnje iznošene su i ranije, naročito u SAD, bez javno predstavljenih dokaza koji bi potvrdili direktno finansiranje političkog nasilja.
Mnogo zanimljivije pitanje jeste koliko su međunarodne aktivističke mreže, fondacije, političke partije i radikalni pokreti tokom prethodnih decenija promenili način na koji se nezadovoljstvo organizuje i širi.
Danas je za pokretanje mase dovoljno nekoliko naloga na društvenim mrežama, zatvorene grupe na aplikacijama i nekoliko snimaka koji postanu viralni.
Protest nije dozvola za nasilje
Može se podržati pravo studenata da traže bolje obrazovanje i istovremeno jasno reći da paljenje, razbijanje, pljačka i korišćenje maloletnika u političkim sukobima nemaju nikakvo opravdanje.
Još manje opravdanja ima pokušaj političkih organizacija da tuđu muku pretvore u svoje glasove.
Upravo se to danas nazire u Francuskoj i Belgiji. Protest koji je počeo zbog učionica, nastavnika i troškova života postaje teren za mnogo veći ideološki sukob.
Radikalna levica u Francuskoj pokušava da ostane što bliže pokretu. Belgijske vlasti govore o infiltraciji grupa „tipa Antifa“. Desnica koristi nasilje kao dokaz sopstvenih upozorenja. Vlast pokušava da vrati kontrolu.
A negde između svih njih stoje mladi koji su prvobitno izašli na ulicu zbog problema koji i dalje nije nestao.
Zato možda nije najvažnije pitanje ko će politički profitirati od ovog haosa.
Mnogo je važnije ko će na kraju platiti cenu.
A iskustvo kaže da to gotovo nikada nisu ljudi koji iz bezbedne kancelarije pozivaju na „revoluciju“.
Komentari (0)