Protesti će se jednog dana završiti, saobraćaj će ponovo krenuti, a studenti se vratiti u učionice. Međutim, ono što ostane posle velikih društvenih sukoba ne može se tako lako vratiti na staro. Dok se Srbija suočava sa posledicama dugotrajnih blokada, evropski konzervativni mislioci upozoravaju na mnogo dublje promene, slabljenje tradicionalnih zajednica, udaljavanje generacija i društvo u kojem pojedinac dobija sve više slobode, a gubi osećaj pripadnosti. Da li su to odvojeni problemi ili različite strane iste krize?
Jednog dana će se ulice isprazniti. Neće više biti svakodnevnih rasprava o blokadama, protestnim šetnjama i političkim zahtevima. Ljudi će ponovo žuriti na posao, studenti na predavanja, a roditelji će pokušavati da nastave tamo gde su stali.
Ipak, jedno pitanje ostaje: hoće li se sa završetkom protesta završiti i podele među ljudima? Jer političke krize ne ostaju samo na ulicama. Ulaze u kuće, za porodični sto, među prijatelje i komšije. Ljudi koji su godinama živeli jedni pored drugih počinju da se posmatraju kroz političke stavove.
A kada se tome dodaju duboke promene kroz koje već decenijama prolazi evropsko društvo, postaje jasno da se ne raspravlja samo o tome ko će biti na vlasti.
Antić: Protesti ne mogu da traju bez jasnog političkog cilja
Istoričar i profesor Čedomir Antić bio je među onima koji su otvoreno kritikovali način na koji su organizovane studentske blokade. Gostujući u emisiji „Takovska 10“ na RTS-u 25. marta 2025. godine, Antić je ocenio da protesti nisu imali dovoljno jasno osmišljenu strategiju.
„Pokazalo se da zahtevi studenata nisu dobro osmišljeni, protesti nisu efikasno vođeni“, rekao je Antić.
On je tada upozorio i na posledice blokade univerziteta, ističući da je pitanje školske godine postalo ozbiljan politički problem. Prema njegovom mišljenju, protestni pokret mora da zna ne samo šta želi da promeni već i na koji način namerava da dođe do rešenja. Jer nezadovoljstvo može da okupi veliki broj ljudi, ali nije isto organizovati protest i preuzeti odgovornost za funkcionisanje društva. Antić je, međutim, kritički govorio i o potezima vlasti, uključujući ideju formiranja širokog narodnog pokreta oko SNS-a.
Njegove ocene tako pokreću pitanje koje prevazilazi dnevnu politiku: mogu li se ozbiljni društveni problemi rešavati bez jasnog programa, odgovornosti i institucija?
Vuletić: Blokade su počele da se vraćaju kao bumerang
Još direktniju ocenu posledica blokada izneo je profesor Vladimir Vuletić. U razgovoru za Euronews Srbija 13. septembra 2026. godine ocenio je da su studentske blokade, pre svega, nanele štetu nauci i obrazovanju. Vuletić nije osporavao da su protesti u početku privukli pažnju javnosti i izvršili politički pritisak. Međutim, smatra da je njihovo dugotrajno trajanje promenilo odnos dela građana prema takvom načinu borbe.
„Počele su same sebi da budu kontraproduktivne, odnosno vratile su se kao bumerang“, rekao je Vuletić. On je upozorio da se nezadovoljstvo blokadama pojavilo među roditeljima, ali i među samim studentima. I upravo tu dolazimo do pitanja koje će ostati i posle završetka protesta.
Ko nadoknađuje izgubljenu nastavu? Kako se obnavlja poverenje među profesorima i studentima? Može li univerzitet istovremeno da bude mesto političkog otpora i da nesmetano obavlja svoju osnovnu obrazovnu ulogu?
Ipak, profesor Aleksandar Popović, koji je učestvovao u istoj emisiji, podsetio je na drugu stranu problema. Prema njegovoj oceni, protesti nisu osnovni uzrok društvene krize, već posledica ranijih odluka i institucionalnih propusta. To je važna razlika. Kritika metoda protesta ne znači da su zahtevi za odgovornost neosnovani, baš kao što opravdano nezadovoljstvo ne znači da svaka metoda protesta mora biti prihvatljiva.
Francuska pokazuje koliko nezadovoljstvo može da se pretvori u strah od nereda
Slična rasprava vodi se i u drugim evropskim zemljama. Britanski pisac i poznavalac francuskog društva Endru Hasi u oktobru 2026. godine, u analizi za portal UnHerd, upozorio je da nasilni neredi mogu politički da naškode upravo onima koji ih podstiču.
U tekstu pod naslovom „Rioters could hand Le Pen the presidency“ Hasi razmatra kako slike zapaljenih automobila, napada na policiju i uništavanja imovine utiču na građane koji prvenstveno žele red i sigurnost. Njegova teza je da radikalni oblici političkog sukoba mogu izazvati otpor šire javnosti, čak i kada deo građana razume razloge nezadovoljstva. Ipak, istraživanje objavljeno u martu 2026. godine u naučnom časopisu „PNAS Nexus“ donosi zanimljiv podatak: nenasilni protesti koji ozbiljno ometaju svakodnevni život često izazivaju otpor prema organizatorima i njihovim metodama.
Istovremeno, takvi protesti uspešno skreću pažnju na problem zbog kojeg su organizovani. Drugim rečima, ljudi mogu da podržavaju neki zahtev, a da se protive načinu na koji se on ostvaruje.
Čak i autori sa levice priznaju greške protestnih pokreta
Zanimljivo je da kritike dolaze i od ljudi koji su sami učestvovali u velikim protestima. Britanski levičarski autor Aron Bastani, jedan od osnivača medijske kuće Novara Media, u septembru 2026. godine pisao je o svom iskustvu u pokretu Occupy.
U analizi za UnHerd priznao je da je jedna od velikih slabosti tog pokreta bila nespremnost da se izgradi trajna politička organizacija.
„Jednostavno, ljudi nisu uspeli da izgrade organizacije“, napisao je Bastani, osvrćući se na tadašnje greške.
Njegova poruka posebno je zanimljiva jer ne dolazi od protivnika društvenih promena, već od čoveka koji je u njima aktivno učestvovao. Veliki protest može da uzdrma politički sistem, ali sam po sebi ne stvara institucije, ne piše zakone i ne rešava probleme građana. Za to su potrebni politička odgovornost, organizacija i dugoročan rad.
Da li se iza političkih promena vodi i dublja borba za vrednosti?
Dok protesti privlače pažnju javnosti, evropsko društvo prolazi kroz promene koje su počele mnogo pre današnjih političkih kriza. Menja se odnos prema braku, roditeljstvu, religiji, autoritetu, zajednici i ulozi države u životu pojedinca.
Liberalni i progresivni pokreti uglavnom naglašavaju individualna prava, ravnopravnost i mogućnost da ljudi sami donose odluke o svom životu.
Evropska komisija je u martu 2026. godine usvojila Strategiju rodne ravnopravnosti do 2030, koja se odnosi na obrazovanje, zapošljavanje, zdravstvo i druge oblasti društvenog života. Zagovornici takvih promena smatraju da one omogućavaju pravednije društvo i šire lične slobode.
Međutim, deo konzervativnih mislilaca postavlja drugačije pitanje. Šta se događa sa porodicom i zajednicom kada se društvo sve više organizuje oko želja i prava pojedinca, a sve manje oko trajnih međusobnih obaveza?
Juval Levin: Porodica nije samo zajednica ljudi koji se vole
Američki konzervativni mislilac Juval Levin godinama upozorava na slabljenje društvenih institucija, posebno porodice. U tekstu „Facing a Crisis of Family Formation“, objavljenom u časopisu The American Conservative, Levin je porodicu opisao kao „našu prvu i najvažniju instituciju“.
Njegova osnovna poruka je da porodica nije važna samo zato što obezbeđuje ljubav, sigurnost i materijalnu podršku. Ona je i mesto na kojem dete prvi put uči odgovornost, strpljenje, obaveze i odnos prema drugim ljudima. Levin smatra da savremena kultura često stavlja naglasak na lični izbor, dok se manje govori o tome da porodica podrazumeva i odricanja.
Roditelj ne može uvek da radi samo ono što želi. Brak podrazumeva dogovor, a briga o deci i starijima obaveze koje ne prestaju kada postanu naporne. Iz njegovog konzervativnog ugla, upravo te obaveze pomažu ljudima da razviju odgovornost i osećaj pripadnosti. To ne znači da različiti oblici porodice ne mogu pružiti ljubav i sigurnost. Levinova kritika pre svega se odnosi na slabljenje trajnih porodičnih veza i obaveza.
Patrik Dinin: Problem nije samo politika, već način na koji razumemo slobodu
Sličnu kritiku iznosi i američki politički filozof Patrik Dinin, autor knjige „Why Liberalism Failed“. U intervjuu za The American Conservative objasnio je da pod liberalizmom ne podrazumeva samo ideologiju jedne političke stranke. Njegova kritika odnosi se na mnogo širu filozofiju prema kojoj je slobodan pojedinac osnovno merilo društvenog poretka. Dinin smatra da takav pogled, kada se dovede do krajnosti, može da oslabi odnose koje ljudi nisu sami birali, poput porodičnih i zajedničkih obaveza.
On pritom kritikuje i levicu i desnicu: levicu zbog naglašavanja individualne autonomije u privatnom životu, a desnicu zbog ekonomskog individualizma koji tržište često stavlja ispred zajednice. To je važna razlika u odnosu na jednostavnu tvrdnju da samo levica menja tradicionalno društvo.
Jer porodicu ne menjaju samo politički programi. Menjaju je i tržište rada, potrošačka kultura, način zapošljavanja, preseljenja i svakodnevna borba za zaradu.
Gudhart: Jedni mogu da žive bilo gde, drugima su koreni najvažniji
Britanski politički analitičar Dejvid Gudhart ponudio je još jedno objašnjenje savremenih društvenih podela. On razlikuje dve grupe koje naziva „Anywheres“ i „Somewheres“.
Prvu čine uglavnom obrazovaniji i mobilniji ljudi, kojima su važni otvorenost, autonomija i mogućnost da menjaju sredinu. Drugu čine oni kojima su posebno važni mesto u kojem žive, porodica, lokalna zajednica i osećaj pripadnosti. Gudhart smatra da se značajan deo savremenih političkih sukoba može razumeti upravo kroz razliku između ova dva pogleda na svet.
Za jedne je napredak mogućnost da odu, promene sredinu i žive drugačije. Za druge napredak znači da mogu da ostanu tamo gde su odrasli, pronađu pristojan posao, podignu decu i ne brinu da će njihovo mesto ostati prazno.
U tom sukobu vrednosti krije se možda jedno od najvažnijih pitanja današnje Evrope: da li savremeno društvo dovoljno vrednuje ljude koji žele običan, stabilan porodični život?
Porodica se menja, ali da li je za sve kriva ideologija?
Podaci pokazuju da se evropski i širi razvijeni svet suočavaju sa ozbiljnim demografskim promenama. Prema izveštaju OECD-a iz 2024. godine, prosečna stopa rađanja u zemljama članicama pala je sa 3,3 deteta po ženi 1960. godine na svega 1,5 u 2022. Takav trend dugoročno utiče na broj zaposlenih, penzioni sistem, zdravstvo i brigu o starijima.
Međutim, pad nataliteta ne može se objasniti samo širenjem liberalnih ideja. Mladi se suočavaju sa skupim stanovima, nesigurnim zaposlenjem i visokim troškovima podizanja dece. Istovremeno, duže obrazovanje, veće mogućnosti žena i promenjena očekivanja utiču na odluke o roditeljstvu.
Zato je važno ne mešati ideološku raspravu sa dokazanim uzrocima demografskih promena. Nije dovoljno govoriti da je porodica ugrožena, a ne pitati se zašto mladi ne mogu da kupe stan, zašto rade prekovremeno ili zašto baka i deka više ne žive blizu unuka. Konzervativna politika koja želi snažniju porodicu mora da ponudi i uslove za njen opstanak. Isto tako, liberalna politika koja naglašava slobodu izbora mora da vodi računa o tome da taj izbor bude stvaran, a ne ograničen siromaštvom i nesigurnošću.
Globalizacija menja i ono što roditelji prenose deci
Promene ne dolaze samo iz političkih kabineta. Danas dete u Srbiji prati iste influensere, gleda iste video-snimke i usvaja slične internet trendove kao njegovi vršnjaci u Nemačkoj ili Americi. To otvara mogućnosti koje prethodne generacije nisu imale, ali istovremeno postavlja pitanje koliko lokalna kultura, porodične navike i tradicija uspevaju da zadrže svoj uticaj. Roditelji često imaju osećaj da se vrednosti njihove dece oblikuju negde daleko od porodičnog doma.
Nekada su najveći uticaj imali roditelji, škola, komšiluk i šira porodica. Danas važan deo tog prostora zauzimaju društvene mreže i digitalni sadržaji. Ipak, ni ova promena nema samo jednu stranu. Internet deci daje pristup znanju i drugačijim iskustvima, ali može da potisne neposredne odnose ukoliko porodica za njih nema dovoljno vremena.
Zbog toga očuvanje porodice nije samo pitanje tradicionalnih stavova, već i vremena koje roditelji i deca zaista provode zajedno.
Najveće pitanje dolazi kada se sve smiri
Protesti mogu da promene vlast, pokrenu istrage, izdejstvuju zakone i otvore teme o kojima se dugo ćutalo. Ali ne mogu sami da reše mnogo dublje probleme: nepoverenje među građanima, slabljenje institucija, odlaganje roditeljstva i udaljavanje generacija.
Antićeve i Vuletićeve kritike podsećaju na odgovornost za obrazovanje i posledice političkih metoda. Levin, Dinin i Gudhart postavljaju šire pitanje o tome koliko savremeni život ostavlja prostora za porodicu, zajednicu i trajne obaveze. Njihovi stavovi nisu isti i ne odnose se na iste događaje, ali se u jednom važnom pitanju dodiruju: kako društvo može da se menja, a da pri tome ne izgubi institucije i odnose na koje se ljudi oslanjaju?
Za Srbiju će to biti posebno važno i nakon što se sadašnja politička kriza završi. Jer nije dovoljno samo vratiti nastavu, otvoriti ulice i proglasiti političku pobedu.
Važno je da li će posle svega građani imati više poverenja jedni u druge, da li će univerziteti bolje raditi i da li će mladi imati razlog da svoju budućnost grade ovde. A možda je najvažnije pitanje od svih sasvim jednostavno.
Kakvo ćemo društvo ostaviti svojoj deci, ono u kojem ljudi imaju pravo da misle drugačije, ali umeju da žive zajedno, ili ono u kojem svaka nova generacija nasleđuje još dublje podele?
Jer politički sukobi imaju početak i kraj. Posledice po poverenje, obrazovanje i porodicu ponekad se osećaju mnogo duže.
Komentari (0)