Odlazak u inostranstvo mnogima donosi priliku za kvalitetnije obrazovanje, napredovanje u karijeri i novi početak. Ipak, život daleko od porodice, prijatelja i poznatog okruženja može da donese i osećaj usamljenosti. O tome svedoči ispovest jednog Srbina koji je rodnu zemlju napustio sa samo 16 godina, a deset godina kasnije i dalje se pita kako bi izgledao njegov život da je ostao u Srbiji.

Svoje iskustvo podelio je na Reditu, gde je iskreno govorio o odrastanju u inostranstvu, pokušajima da se uklopi u novu sredinu i postepenom udaljavanju od ljudi sa Balkana. Iako je danas na doktorskim studijama, priznaje da profesionalni uspesi nisu nužno doneli i osećaj pripadnosti kojem se možda nadao.

Iz Srbije otišao još kao srednjoškolac

Kako je objasnio u objavi, odlazak u inostranstvo nije bio deo dugoročnog plana. Prilika mu se ukazala dok je još bio srednjoškolac, a odlučio je da je prihvati iako je imao svega 16 godina.

U početku mu je posebno teško padalo to što je daleko od svog doma. Zbog toga je pokušavao da ostane blizak ljudima sa Balkana, verujući da će mu druženje sa onima koji dele slično poreklo pomoći da lakše podnese promenu.

„Jako dugo sam se opirao i pokušavao da živim kao da sam i dalje u Srbiji, pa sam zbog toga izbegavao potencijalna prijateljstva i druženja. Vremenom sam shvatio da od toga nema ništa i da će mi život biti mnogo lakši ako spustim gard i prihvatim ljude oko sebe“, napisao je.

Dodao je da nije planirao da ode iz Srbije tako rano, ali da je odlučio da iskoristi priliku koja mu se ukazala. U međuvremenu je prošlo deset godina, a on je stigao do doktorskih studija.

„Otišao sam sa šesnaest godina kao srednjoškolac i nekako mi je sve bilo novo. Nisam planirao da idem, pogotovo ne tako rano, ali se ukazala prilika i iz nekog razloga sam je prihvatio. Ove godine se navršava deset godina otkako sam otišao. Trenutno sam na doktorskim studijama i moj život je sada definitivno više samački“, naveo je.

Vremenom se udaljio od ljudi sa Balkana

Jedan od najvećih izazova bilo mu je stvaranje društvenog kruga u novoj sredini. U početku je insistirao na druženju sa Srbima, Hrvatima i Bosancima jer mu je to pomagalo da sačuva vezu sa zemljom iz koje je otišao.

Međutim, kako je menjao gradove i prolazio kroz različite faze obrazovanja, njegovi kontakti sa ljudima iz regiona postajali su sve ređi.

„Kada sam tek otišao, insistirao sam na druženju sa Srbima, Hrvatima i Bosancima, jer mi je bilo jako teško što sam otišao i trebalo mi je nešto što bi me makar malo približilo Srbiji. Kako sam menjao gradove i prolazio kroz osnovne, master, a sada i doktorske studije, sve manje sam se družio sa našim ljudima, jer su ovde uglavnom ljudi iz nešto viših društvenih slojeva sa kojima ne delim mnogo zajedničkih interesovanja“, objasnio je.

Ipak, istakao je da mu upoznavanje lokalnog stanovništva nije predstavljalo veliku prepreku, između ostalog i zato što je jezik naučio pre odlaska.

„Uglavnom sam se malo osamio, ali kad god mogu da biram, biram da se družim sa lokalcima. Srećom, jezik sam naučio pre odlaska, tako da mi uklapanje u ovu zajednicu zaista nije predstavljalo problem“, napisao je.

I posle deset godina pita se šta bi bilo da je ostao u Srbiji

Iako je uspeo da nastavi školovanje i izgradi život u inostranstvu, osećaj udaljenosti od sopstvenih korena nije nestao. Kako je priznao, često razmišlja o tome kakav bi mu život bio da je ostao u Srbiji, okružen porodicom i prijateljima.

„Ja i dan-danas neprestano razmišljam o životu koji sam mogao (ili možda nisam) da imam u Srbiji, okružen porodicom i prijateljima. Još uvek imam osećaj da ovde ne pripadam, ali mislim da je to zapravo posledica moje svesne odluke, jer sam svaki grad u kojem sam živeo ili se školovao doživljavao samo kao usputnu stanicu ka ostvarenju nekih ciljeva“, napisao je.

Dodao je da bi, ukoliko odluči da se ne vrati u Srbiju, voleo da narednu životnu etapu provede u zemlji koja joj je geografski ili kulturno bliža.

Njegova ispovest pokrenula je važno pitanje o kojem mnogi ljudi koji napuste rodnu zemlju razmišljaju: koliko je vremena potrebno da se novi život zaista oseti kao svoj i da li profesionalni uspeh može da nadomesti blizinu porodice, prijatelja i mesta na kojem smo odrasli?