Srpski narod se, u trenucima buke, nemira i duhovne pometnje, uvek vraća jednoj istoj figuri – čoveku skromnom, tihom, ali moćnijem od bilo kog govornika ili lidera današnjice. To je blaženopočivši patrijarh Pavle, koga su mnogi još za života zvali živim svecem, a njegove mudre reči i danas odzvanjaju jače od svih naslova u novinama i govora sa političkih govornica.

Njegove poruke se svakodnevno traže, dele i citiraju – na društvenim mrežama, u emisijama, knjigama i starim arhivama. Ljudi ih prenose jedni drugima, kao lek koji ne stari. I nije ni čudo – reč patrijarha Pavla ne podleže vremenu. Njegov savet ima istu snagu danas kao i pre trideset godina, jer dolazi iz duboke duhovne istine i istinskog razumevanja ljudske prirode.

U vremenu kada se ljudi lako vređaju, svađaju, pa čak i fizički sukobljavaju zbog razlika u mišljenju, njegov glas i dalje poziva na ono što smo svi zaboravili – mir, praštanje i ljudskost.

Jedna od njegovih najpoznatijih poruka, koja se danas sve češće citira, glasi:

„Junaštvo je da branimo sebe od neprijatelja, a čojstvo je da branimo neprijatelja od sebe. Jer ni prema neprijatelju ne smem biti nečovek.”

Ova jednostavna rečenica razara sve izgovore za mržnju. Patrijarh Pavle nije pozivao na slabost, već na najveću snagu – onu koja pobeđuje bez udarca, prašta bez zaborava, voli bez interesa.

U njegovim rečima krije se snaga da zaustavimo bes, da se za trenutak zaustavimo pre nego što kažemo ili učinimo nešto zbog čega ćemo kasnije žaliti. Podseća nas da, koliko god neko bio "drugi" ili "protiv", ipak je čovek, i da u svakom sukobu imamo šansu da pobedimo zlo – ali ne tako što ćemo ga uzvratiti, već nadvisiti.

Zato nije slučajno što narod i danas češće sluša Pavla nego političare. Jer on nije želeo vlast, već duhovno zdravlje naroda. I zato će njegove reči uvek imati mesto u narodu, u porodici, u tišini pred spavanje – tamo gde se duša tiho obraća nebu.