Sveštenik Andrej Efanov objašnjava da je strah od ispovesti često duhovna zamka.

„Ispovesti se ne treba stideti. To su mahinacije đavolje – on želi da se ne stidimo svojih grehova, već da se stidimo da se očistimo od njih. Kada se čovek plaši i stidi da se ispovedi, on ostaje neisceljen. Upravo je to ono što đavolu odgovara“, ističe otac Efanov.

On savetuje vernike da se, nakon molitve Bogu, bez straha upute u hram i iskreno priznaju svoje grehe.

„Nema potrebe ulaziti u preterane detalje. Ako su potrebna dodatna objašnjenja, duhovnik će sam postaviti pitanja“, dodaje on.

Stid na ispovesti nije greh

Prema rečima oca Efanova, čak i sam osećaj stida može biti pomenut na ispovesti, jer je to znak da je čovek krenuo putem duhovnog očišćenja.

„Sveštenik vas neće osuđivati. Naprotiv, iskreno kajanje izaziva poštovanje, a ne gađenje. Takođe, važno je znati da postoji tajna ispovesti – ispovednik nema pravo da bilo kome prenese ono što je čuo“, naglašava on, piše Stil.

Zašto je opasno skrivati grehe na ispovesti

O značaju iskrenosti govori i Nektarij Morozov, ruski iguman, koji upozorava da prećutkivanje grehova može imati ozbiljne duhovne posledice.

„Ljudi koji se stide da govore o svojim gresima najpre ih prećute, a kasnije ih zaborave. Međutim, rana tada ostaje nezalečena i neprijatelj ljudskog roda dobija priliku da nas ponovo uhvati u zamku“, objašnjava on.

Prema njegovim rečima, greh koji se svesno skriva na ispovesti postaje „tajna koja se deli sa đavolom“.

„Ništa se ne može sakriti od Boga. Kada čovek odluči da govori o svojim gresima, on prekida taj savez i započinje put oslobođenja“, naglašava iguman.

Najvažnije je reći ono što je najteže

Morozov posebno ističe da je na ispovesti najvažnije izgovoriti upravo ono o čemu je najteže govoriti.

„Možda baš to treba reći na samom početku, bez odlaganja za sledeći put“, savetuje on.

On podseća vernike da je i duhovnik čovek, svestan sopstvenih slabosti, zbog čega ne žuri da osuđuje druge.

„Ako vam se učini da je sveštenik bio strog ili vas je ukorio, to treba prihvatiti kao lek, a ne kao osudu. Naš zadatak je da se otvorimo pred Bogom – sve ostalo je sporedno“, zaključuje Morozov.