Skoro tri decenije posle Bitke na Košarama, žena koja je kao dobrovoljac prošla kroz neke od najtežih dana 1999. godine odlučila je da ispriča šta je zaista značilo biti u rovovima, pod granatama, bez kontakta sa porodicom i bez sigurnosti da će dočekati sledeći dan.

Rođena u Prištini, imala je 35 godina i bila samohrana majka dvojice sinova kada je odlučila da ode na ratište.

Kako kaže, odluka nije bila impulsivna.

— Otišla sam jer je toliko ljudi koje sam poznavala izgubilo sve što je imalo, od imovine do najbližih članova porodice. I sama sam pretrpela veliki gubitak i bila sam spremna da poginem za Kosovo — rekla je ona.

Znala je, kaže, da odlazak na Košare može da znači i smrt.

— Znala sam da može da se pogine i da može da se desi sve i svašta.

„Niko me nije štedeo“

Kada je stigla među vojnike, dočekali su je kao svoju.

Ali posebnog tretmana nije bilo.

— Stvarno su me dočekali kao svoju. Međutim, niko me nije štedeo. Rat je surov, u njemu smo svi ravnopravni i nema podela na muškarce i žene — rekla je.

Na Košarama nije bila jedina žena.

— Bila je još jedna žena sa mnom, iz Novog Sada. Pre toga je bila još jedna iz Topole koja je poginula. Tri žene su bile u toj jedinici.

Porodica za to vreme gotovo ništa nije znala.

— Sa porodicom nikakav kontakt nisam imala. Čak ni kada sam ranjena nisu znali šta se dešava. Moj brat je nešto načuo pa me tražio po bolnicama, da me pronađe živu ili mrtvu.

Dvadeset dana u rovovima

Na položaju je provela poslednjih 20 dana borbi.

— Sve vreme smo bili u rovovima, niko nije smeo da proviri. Prvo smo bili smešteni u Juniku dva ili tri dana, a onda smo otišli gore u rovove i praktično sve vreme bili tamo — ispričala je.

Pucnjava nije prestajala.

— Nije bilo svejedno. Pucalo se sa svih strana, non-stop. Nije bilo nekog velikog straha jer je naš položaj bio obezbeđen minskim poljem i nisu mogli da nam priđu, ali su stalno tukli granatama i minobacačima.

Svaki pokret mogao je da bude koban.

— Cigareta nije smela da se zapali da se ne vidi žar. Čim bi neko video svetlost, odmah bi gađali. Noću smo bukvalno šaputali.

Kasetna bomba pala ispred rova

Jedan od najtežih trenutaka dogodio se tokom bombardovanja kasetnim bombama.

— Naleteli su i bacili kasetne bombe. Baš ispred mog rova pala je jedna. Imala sam sreću da je košuljica bombe ostala cela sa moje strane, a dole je napravljen krater veličine sobe.

Tada je ranjena.

— Jedan geler me je pogodio u grudi, ali ga uopšte nisam osetila. Jedino sam osetila kako me kamen kroz čizmu udario.

Bombardovanje je trajalo najmanje pola sata.

Kada je utihnulo, prizor koji je ostao bio je jeziv.

— Sa svih strana je pucalo. Kada se smirilo, pogledali smo ko je mogao da pogleda. Bilo je mrtvih i ranjenih, krvi na sve strane.

Geler u grudima ostao 25 godina

Iako ranjena, mogla je da hoda i nije želela da drugi gube vreme na nju.

— Nisam želela da mi iko posebno pomaže jer je bilo važno spasiti one koji su bili u mnogo gorem stanju.

Ranjenici koji su mogli da hodaju spustili su se do Junika, odakle su sanitetskim vozilima odvezeni u bolnicu.

Tamo su lekari ustanovili da joj je geler ostao u grudima.

Ostao je tamo narednih 25 godina.

Jedna slika iz tih dana posebno joj se urezala u sećanje.

— Bio je jedan Mađar, dobrovoljac. Imao je geler u ustima, bio je strašno izranjavan po glavi. Ta slika mi se i danas vraća.

„Otišla sam sa namerom da poginem“

Kada se rat završio, vratila se porodici i deci.

— Nije mi bilo teško da nastavim život jer su mi deca bila mala. Kao majka morala sam da brinem o njima.

Ali priznaje da je na ratište otišla bez iluzije da će se sigurno vratiti.

— Ja sam otišla s namerom da poginem. Znala sam surovost rata i neprijatelja sa kojim smo se susreli. Nisam se nadala da ću preživeti.

Danas, posle svega što je videla i preživela, njen pogled na tu odluku potpuno je drugačiji.

„Danas bih sebi rekla: Nemoj da ideš“

Na pitanje šta bi danas rekla sebi iz tog vremena, njen odgovor je potpuno drugačiji od onoga što je osećala 1999.

— Rekla bih joj da još jednom razmisli i da ne ide. Tada sam mislila da treba da budem tamo i dam svoj doprinos. Danas, kada znam šta su rat, rovovi, pucnjava, bombardovanje, ranjeni i mrtvi, rekla bih joj da ostane kod kuće.

Kaže da rat spolja nikada ne izgleda onako kako izgleda kada se nađete u njegovom centru.

— Nijedan rat nije ono što zamišljaš dok ga gledaš sa strane. Kada dođeš tamo, nema više velikih reči. Samo gledaš da preživiš i da sačuvaš čoveka pored sebe.

Ipak, ona ne kaže da se stidi odluke koju je tada donela.

— Da mogu da vratim vreme, ne bih joj dozvolila da ode. Ne zato što se stidim onoga što sam uradila, već zato što znam koliko je sve to koštalo. Tada sam otišla da pobedim. Danas bih toj istoj ženi rekla: nemoj da ideš, čuvaj sebe i vrati se svojoj deci. Rat nikoga ništa ne pita, a sve ti uzima.

„Kad neko kaže Košare, sva se naježim“

Gotovo tri decenije kasnije, dovoljno je da čuje jednu reč.

Košare.

— Kad se spomenu Košare, sva se naježim. Teško je to — rekla je.

I dalje se seća i osećaja da položaj mora da se odbrani po svaku cenu.

— Sve smo davali od sebe. Dok smo mi bili gore, nisu mogli da prođu i zauzmu položaj.

U njenoj priči nema romantizovanja rata. Ostale su slike rovova, kasetnih bombi, ranjenika, mrtvih, šapata u mraku i povratka kući deci.

A najteža poruka došla je tek decenijama kasnije:

— Rat nikoga ništa ne pita, a sve ti uzima.

Izvor: Kurir / Srbija Danas