Duhovske zadušnice, poznate i kao letnje zadušnice, obeležavaju se u subotu pred praznik Svete Trojice (Duhovi) i predstavljaju jedan od četiri glavna dana u godini kada se pravoslavni vernici sećaju svojih pokojnika.

Na dan Duhovskih zadušnica, u svim pravoslavnim hramovima služi se sveta liturgija, nakon koje se čita parastos – molitva za sve umrle „od veka do veka“. Sveštenici potom izlaze među narod i obavljaju pojedinačne parastose za duše upokojenih, moleći se da im Gospod podari večni mir i oprost grehova.

Zadušnice u narodnoj tradiciji

Duhovske zadušnice imaju duboke korene u srpskoj tradiciji – pominju se još u crkvenim knjigama iz 12. veka. Mnogi krajevi Srbije čuvaju posebne običaje vezane za ovaj dan:

U vranjskom kraju, postoji običaj da se za pokojne pije voda iz posebno kupljenog bakarnog kotla.

U istočnoj Srbiji, veruje se da sveća upaljena na zadušnice treba da gori do sledećih, jer ako se ne upali – pokojnik će godinu dana biti „u mraku“.

Takođe, u istim krajevima postoji zabrana rada sa vunom, a makaze se ne otvaraju, verujući da će time i „vučje čeljusti“ ostati zatvorene.