Predsednik

, Željko Čurović, u svom tekstu pokušava da osvetli neke od onih činjenica koje su, bilo namerno bilo slučajno, gurnute u stranu – kako bi se dobio potpuniji uvid u složenu stvarnost našeg naroda tokom tog tragičnog perioda. U vremenu kada se i dalje podižu spomenici dželatima, a žrtve zaboravljaju, potrebno je, više nego ikad, progovoriti otvoreno i odgovorno. Samo kroz istinu možemo doći do pravde, a samo kroz pravdu – do istinskog mira među braćom.

Njegov tekst prenosimo u celosti:

Istina je da je

 bila prva u porobljenoj Evrpi, koja je podigla ustanak protiv fašističke Nemačke u aprilu mesecu u sukobu sa ustašama kod Dervente, pod komandom Dragoljuba Mihailovića. Ta ista vojska je čitavo vreme rata vodila borbe sa okupatorima i sarađivala sa saveznicima Amerikom i Britanijom, uzgred spašavajući petstotina američkih pilota.

U znak zahvalnosti, predsjednik Amerike je odlikovao najvećim američkim odlimovanjem

, a Amerika mu je podigla spomenik.

Istina je da je Tito 1942.g.izjavio da Nemci nisu naši neprijatelji. 
Istina je da je i partizanski pokret bio antifašistički.
Istina je da je Tito naredio da se pobiju svi partizanski komandanti koji su hteli da oslobode logor Jasenovac, a istina je da je logor Jasenovac radio punom parom šest meseci nakon oslobođenja Beograda. 

Istina je da je Tito tražio 1944.godine bombardovanje Podgorice i da su mu u znak zahvalnosti za toliko poginulih podgoričana, DPSovci podigli spomenik. 

Istina je da su

u Crnoj Gori sklopili sporazum o nenapadanju sa Italijama, albanskim vulnetarima i muslimanskom milicijom, da bi se lakše obračunali sa četnicima. 

Istina je da je nakon tog sporazuma otvoren prostor za zločine nad Srbima u Crnoj Gori pomenutih zločinačkih organizacija. 
Tako je handžar divizija zajedno sa SSovcima napravila dva genocida u Velici i u pivskim Dolima. 

Istina je da je i Pavle Đurišić napravio dogovor sa Pircijom Birolijem učesnikom Solunskog proboja na strani Srba o nenapadanju, da bi mogao pružiti otpor albancima, muslimanima i partizanima, koji su klali i ubijali srpsku nejač, sveštenike, inteligenciju i domaćine širom Crne Gore. 

Istina je da je

oslobodio Kolašin od partizana, koji su za 29 dana, (koliko su držali Kolašin) ubili na najsvirepiji način blizu 500 ljudi. 

Istina je da su Zorki Lašić provlačili ruke kroz rasečene dojke na "pasjem groblju." 

Istina je da su Maja Milošdvića živa rasporili, izvadili mu srce i stavili u sopstvene šake, a oblutak iz Tare stavili umesto srca. Tako ih je rodbina pronašla. 

Istina je da je državna komisija pronašla samo 36 leševa posle rata, u kolašinskom lugu, koje su nazvali zločinci

, jer je jedini metak koji je opaljen na ovom stratištu ubio psa Ilije Mandića, koji je tragom došao za domaćinom i legao na raku u koju su bili zatrpali Iliju. Onda su odrli psa, razapeli kožu u vidu krsta i napisali na dasci "pasje groblje".

Ovo su bili najmonstruozniji zločini koji se mogu zamisliti, jer ih je činila bracka ruka, a najdublja je bracka rana i ona se najduže pamti. 

Kad je Pavle zauzeo Kolašin, naredio je da se otkopaju rake u kolašinskom lugu i pozvao rodbinu da svak svoga nosi. Tako se i desilo da je rodbina ponela svoje mrtve, poznavajući ih po garderobi ili drugom obeležju, jer ih po liku nisu mogli prpoznati, pošto je svakome glava bila razbijena maljem. Zato je ta velika razlika između stvarnog broja mrtvih koje je Pavle našao i onih koje je utvrdila komisija posle rata. Očigledno da tih 36 žrtava nije niko poneo 1942.

Istina je da je Pavlle Đurišić odstupao preko Bosne, sa 8000 vojnika i 7000 nejači, među kojima je bila i njegova majka, koja je umrla na Vučjaku. 
Istina je da su crnogorski četnici odstupali pod borbom, jer su ih gonili partizani, a išli su u ustaško gnezdo na Lijevča polje, na zadatu reč

. 

Istina je da je Pavle naredio kod Doboja, kad je uvideo svoju pogiibiju, da se nejač i ko hoće drugi vraćaju za Crnu Goru, u nadi da će neko preživeti. 
Nejač je ostala na jednoj poljani, njih 5000, tu su ih opkolili partizani i pobili sve do jednog(decu,starce i žene). Na toj poljani je posle rata bio teren fudbalskog kluba Polet i pedeset godina se igrao fudbal nad moštima crnogorske nejači.

Sve do 1996. kada je čestiti Mirko Stojčinović (predsjednik Opštine Doboj) pokrenuo akciju i podigao spomen kosturnicu u koju je sabrao mošti tim mučenicima. 

Istina je da su Pavla Đurišića zaklali ustaše na Lijevča polju i svu njegovu pratnju koji su bili uz njega do poslednjeg časa. 

Postavlja se pitanje:

Ako su ustaše bili udarna pesnica fašističke Nemačke na ovim prostorima, zašto su ubili Pavla Đurišića, ako je kako tvrde komunistički izvori i on bio saradnik okupatora. 

Dakle, nema izmirenja bez pokajanja. 
Niti pravde bez istine. 
Zatrpavati istinu, da se ne bi saznali zločini naših očeva ili dedova je saučešće u zločinu i produbljivanje rana koje na takav način nikad neće zarasti. 

Nevažni su spomenici najvećih zločinaca nad Srbima i onih koji su vodili albanske vulnetare, i onih koji su komandovali handžar divizijama ili muslimanskom milicijom, pa ni onaj najveći zločinac srpskog roda kome su podigli spomenik u Podgorici, a zbog toga epiteta su mu očigledno i podigli spomenik... 

Važan je mir među braćom! 

Smognimo snage i podignimo jedan zajednički spomenik iskrvljenoj braći (partizanima i četnicima) na kome će pisati: "Svi su se oni borili na svoj način protiv neprijatelja za Otadžbinu." 

Mir među braćom. Dosta nam je zatiranja međusobnog, zbog tuđih intereѕa. 

U ime SavezaSrba Beograd
Željko Čurović

Bonus video: