Sveti Nikita je rodom od Gota, učenik episkopa Teofila Gotskog, koji je učestvovao na Prvom Vaseljenskom Saboru.

Kada knez Gotski Atanarik poče mučiti hrišćane, tada Sveti Nikita stade pred kneza i izobliči ga zbog bezboštva i nečovečnosti. Mučen strašnim mukama Nikita sve jače ispovedaše veru Hristovu i moljaše se Bogu s blagodarnošću.

I imaše um neprestano uzdignut i udubljen u Boga, a na prsima pod odelom držaše ikonu Svete Bogorodice sa prevečnim Mladencem Hristom, stojećeg i držećeg krsta u rukama Svojim. Ovu ikonu nosio je Sveti Nikita zato što mu se Sveta Bogorodica javila i utešila ga.

Najzad mučitelj baci

vojnika u oganj, u kome Sveti mučenik izdahnu, ali telo njegovo osta nepovređeno od ognja. Drug njegov Marian prenese njegovo telo iz Gotske zemlje (Vlaška i Besarabija) u Kilikiju u grad Mopsuest, gde sagradi crkvu Svetog Nikite i položi u nju čudotvorne mošti mučenikove.

Postradao i proslavio se 372. godine.

Srpski običajni

kaže da je danas, s obzirom na to da su poslednji septembarski dani, krajnje vreme za pripremanje zimnice.

Sveti Josif Temišvarski

Ovaj svetitelj srpskog porekla rodio se u Dubrovniku 1568. godine, od roditelja Jovana i Ekaterine, po prezimenu Fusko. Na krštenju je dobio ime Jakov. Vrlo rano, posle završetka škole, otišao je na Svetu goru i tamo se zamonašio u Manastiru Pantokratoru, gde je dobio monaško ime Josif.

Zatim je živeo i podvizavao se u Manastiru Vatopedu, pa Hilandaru, Lavri, Ksiropotamu i najzad Kutlumušu, gde je postao i iguman. Josif je bio smiren monah, veliki molitvenik, i još za života se pokazao čudotvorac. Ove i druge njegove osobine zapazio je srpski, pećski patrijarh Gavrilo Prvi i izabrao Josifa za mitropolita temišvarskog (1650. godine), jer su Banat i Temišvar, u ovo vreme turske vladavine, bili pod jurisdikcijom Pećke patrijaršije.

Kao mitropolit, Sveti Josif je razvio široku pastirsku delatnost: putovao je po eparhiji, rukopolagao sveštenike, propovedao i poučavao. Kod turskih vlasti, čiji je jezik znao, zauzimao se za svoju pastvu i za hrišćanski narod. Radi školovanja crkvenih klirika, osnovao je i svešteničku školu. Došavši do duboke starosti, sveti Josif se sam povukao u

Partoš u Banatu. No pobožni narod je i ovde posećivao svog pastira, dolazeći mu za blagoslov, savete i molitvenu pomoć.

Provevši u ovom manastiru oko tri godine, Sveti Josif se tu i upokojio u svojoj 88. godini života, na dan Uspenja Presvete Bogorodice 15. septembra 1656. godine. Sahranjen je pod oltarom crkve koju je sam podigao. Njegove svete mošti palaze ze danas u katedralnom hramu u Temišvaru.

Sveti Josif je smatran svetiteljem i čudotvorcem još u toku ovozemaljskog života. Trideset godina posle njegog upokojenja. 1686. godine, Sabor Mitropolije banatske naziva ga imenom Sveti Josif Novi. U jednoj knjizi sa svetiteljskim službama na grčkom, đakon Damaskin opisao je više čuda Svetog Josifa. Ova se knjiga čuva u manastiru Partašu u Rumuniji. Sinod Rumunske pravoslavne crkve uneo je Svetog Josifa Novog u svoj kalendar, a 1965. godine to je isto učinila i Srpska pravoslavna crkva.

BONUS VIDEO: