Ova poema, kako navodi, predstavlja autentični duhovni doživljaj

, koji izuzetno nalikuje Davidovim psalmima.
To nalikovanje, kaže on, dokaz je da je mogućnost tumačenja biblijske reči beskonačna, kroz sve vekove i u svakoj bogoljubivoj duši.

„Smatram da je ta linija nastavljena i u delu mitropolita Amfilohija. Koliko Njegošev stih podseća na Davidov (a podseća veoma, ne gubeći originalnost), toliko i Amfilohijevo delo podražava i jednog i drugog tragaoca za Božijim licem i Božijim znacima“, kazao je otac Gojko.

Duhovno nadahnuće i zajednički put trojice pastira

„I jedan i drugi, pa evo i treći – bili su istovremeno duhovni pastiri svog naroda i daroviti pisci. Isto tako, sva trojica su izazivala sporenja među ljudima oko sagledavanja veličine i značaja njihovog dela, ali je pozitivno nadahnuće onim što su ostavili iza sebe neuporedivo veće od kritika i kontroverzi.

Najpre treba ukazati na zanesenost Bogom, koja je sve njih nosila od najranije mladosti i koja se samo uvećavala do njihovog poslednjeg zemaljskog izdisaja. Književni spomenik tog zanosa je pomenuta Njegoševa pesma, ali i njegov testament, a samim tim i sve ono što je Petar Drugi napisao između ta dva ostvarenja“, piše

.

On ističe da su Davidovi psalmi morali biti uzor Njegošu u toj duhovnoj poeziji.
„To se vidi prostim poređenjem stihova, a znamo i da su prve i jedine Njegoševe formalne škole bile one u Cetinjskom manastiru, kraj topaljske crkve u Herceg Novom i u Manastiru Savini. Isto tako bilo je i sa dečakom Ristom Radovićem (Amfilohijem) i njegovim prvim časovima kraj Manastira Morače, pa dalje – širom sveta...“, navodi otac Gojko.

Spoj svetovne i duhovne nauke

Osnivanje škola u kojima će biti prepletena svetovna i duhovna nauka bila je težnja i dostignuće i Njegoša i mitropolita Amfilohija, piše otac Gojko.

Kao ljudi knjige i posvećenici razvoja izvorne evropske kulture, zasnovane na susretu Božije Reči i ljudskog uma, i Njegoš i Amfilohije su, dodaje, znali ono što i danas stoji na grbu univerziteta u Oksfordu – „Gospod je svetlost moja“.

„Otuda su novovekovne škole u Crnoj Gori, koje je pokrenuo Njegoš, a nastavili knez Danilo i kralj Nikola, imale u programu i racionalne nauke i bogoslovlje. To danas imaju i Cetinjska bogoslovija i Pravoslavna gimnazija Svetog Save u Podgorici – škole čiji je rad pokrenuo mitropolit Amfilohije“, piše otac Gojko.

Kosovski zavet i duh junaštva

Kako navodi, nadahnutost Kosovskim zavetom – kao svojevrsnim „srpskim Termopilom“, hristijanizovanim junačkim delom kosovskih junaka – i vekovno narodno pamćenje (posebno u Crnoj Gori) bilo je zajedničko nadahnuće mladog Njegoša i Đeda Amfilohija.

„Borbenost i junački karakter kosovskog speva, koji obojica – svaki na svoj način – nastavljaju u svom stihu (‘Vidovdane, moj očinji vide...’), opet neodoljivo nalikuje na potresnost fizičke i duhovne borbe zapisane u psalmima“, navodi otac Gojko.

On upozorava da se Davidovi ‘ratoborni’ stihovi, koje su tolike generacije hrišćana tumačile alegorijski, treba razumeti i kod Njegoša i kod Amfilohija – kao unutrašnju borbu čoveka sa samim sobom, a ne kao političku ili partijsku poruku.

„Ne smemo u ideološkom zanosu Njegošu prilepiti karakter ‘genocidnog pesnika’, a Amfilohiju ‘pobornika ideje krvi i tla’. Obojica su ‘na strašnom mestu’ postojali – i to ne samo rečima, nego i svojim životom. Možda nema strašnijeg ni uzvišenijeg mesta od one

odbrane džamije u Beogradu – ne rečima, nego svojim telom“, naglasio je on.

Duhovni podvig i simbol kaluđera

Poput psalmopojca, i Njegoš i Amfilohije bili su inspirisani duhovnim podvigom molitvenika i pustinjaka, kakav je književni lik igumana Stefana, ističe otac Gojko.

„Zato je danas teško protumačiti do koje mere su u ‘igumanu’ zastupljeni Sveti Petar Cetinjski i Sveti Vasilije Ostroški, ili neki od svetogorskih staraca koje je susretao mladi Amfilohije – a od koje granice je ‘starac sa brojanicama’ slika samih autora“, piše on.

„Kaluđer“ (grčki: kalo-geros) – dobri starac – nije, kaže, ostatak prošlosti, nego ono što nam danas nedostaje, u vremenu „veštačke i ekranizovane pameti“.

Duhovni kontinuitet svetih cetinjskih mitropolita

„Zato su datumi upokojenja mitropolita Amfilohija i

, oba naslonjena na dan upokojenja Svetog Petra Cetinjskog, mnogo više od kalendarske koincidencije.

To je slika duhovnog kontinuiteta – da su pomenuti cetinjski i crnogorski mitropoliti živeli istim duhom, svesni da je sve što imaju od Boga, te da sve što imaju i čemu se nadaju, treba da upute tom istom, jednom i jedinom, Svemogućem Bogu“, zaključio je otac Gojko Perović za Pobjedu.

Bonus video: