Srbi poreklom iz Donjeg Vakufa, rasuti širom sveta nakon ratnog egzodusa, već tri decenije nose u sebi isti teret – sećanje na zavičaj koji su morali da napuste i nadu da ono što su izgubili neće biti zaboravljeno. Iako ih je život razneo na različite strane planete, najveći broj njih novi dom pronašao je u Gradišci, gde su, vođeni istom mišlju i istom tugom, osnovali zavičajno udruženje sa ciljem da sačuvaju identitet, tradiciju i tragove svog postojanja u Donjem Vakufu.

Egzodus je ostavio duboke rane. Izbeglištvo, gubitak doma, imovine i najmilijih, početak života ispočetka u nepoznatoj sredini – sve je to obeležilo sudbinu Srbobranaca, kako su nazvali narod proteran iz Donjeg Vakufa. U godinama preživljavanja nije bilo vremena za pesmu, običaje i tradiciju, iako su oni bili bogati i duboko ukorenjeni u životu ovog kraja. Najvažnije je bilo preživeti.

Trideset godina kasnije, iz te patnje izrasle su nove generacije. Deca izbeglica danas su obrazovani ljudi, svršeni studenti univerziteta širom Evrope i sveta, koji su odlučili da se udruže i vrate glas svom zavičaju. Tako je polovinom prošle godine u Gradišci osnovano Zavičajno udruženje „Srba Donjovakufljana“, koje je već u prvim mesecima rada pokazalo da sećanje nije izbledelo.

Jedna od najznačajnijih aktivnosti Udruženja bila je Akademija „Krvavi put progona“, kojom je obeleženo 30 godina od egzodusa Srba iz Donjeg Vakufa, Travnika, Bugojna i Jajca. Bio je to trenutak tišine, suza i sećanja – podsećanje na put kojim su ljudi otišli noseći u rukama decu, a u srcima strah i neizvesnost.

Posebnu težinu nosi i dokumentarni film „Zaboravljeni zločin u Bravnicama“, koji su aktivisti Udruženja prethodno snimili, ne dozvolivši da se zločin nad 81 ubijenim civilom – među kojima je bilo osmoro dece mlađe od 12 godina – izbriše iz kolektivnog pamćenja. Film je opomena, ali i vapaj da se istina ne prećuti.

Udruženje je od samog početka jasno definisalo svoje ciljeve – obnovu devastirane imovine u Donjem Vakufu, uređenje i zaštitu srpskih grobalja, izgradnju infrastrukture u selima gde i danas stoje zapušteni spomenici i tragovi kulturne baštine. Poseban fokus stavljen je na obnovu Hrama Uspenja Presvete Bogorodice i njegovih pomoćnih objekata, simbola postojanja Srba u ovom gradu i svedoka jednog vremena koje ne sme biti zaboravljeno.

Humanost je, takođe, sastavni deo delovanja Udruženja. Na kraju godine darovane su tri socijalno ugrožene porodice božićnicama i prehrambenim paketima, kako bi i u teškim uslovima Božić dočekali dostojanstveno, uz osećaj da nisu sami i da neko misli na njih. Privedena je kraju i akcija rešavanja stambenog pitanja Mladenka Ćutila, koji je konačno dobio krov nad glavom.

U novoj godini aktivnosti se nastavljaju istim žarom i odgovornošću. Prva i najznačajnija među njima je obeležavanje Dana Udruženja, 15. februara – na Sretenje, datum koji nosi duboku simboliku, jer je upravo tog dana 1993. godine osnovana opština Srbobran.

Trideset godina nakon egzodusa, Srbi poreklom iz Donjeg Vakufa dokazuju da dom nije samo mesto – dom je sećanje, identitet i zajedništvo koje ni vreme ni udaljenost ne mogu izbrisati.