Sokolaj navodi da većina studenata mora da traži privatni smeštaj, a da tržište stanova beleži ogromno povećanje cena, naročito posle zemljotresa 2019. godine i pandemije kovida.

„Mislim da su troškovi porasli za 100 odsto. To se svakako odnosi na kirije. Nesporno je da su se kirije za stanove i kuće udvostručile ako ih uporedimo sa onima od pre deset godina. Danas nemate garsonjeru za manje od 300 evra - govorimo o stanovima sa samo jednom sobom i jednim kupatilom, a te cene važe i za periferiju. Pre deset godina mogli ste da pronađete stanove za iznajmljivanje za 150 evra. Ovo jasno pokazuje povećanje troškova“, rekao je on.

Dodaje da su u međuvremenu i komunalije poskupele, što predstavlja dodatni trošak, a da je jedina pogodnost za studente studentska karta, kojom mogu besplatno da koriste javni prevoz.

„Imaju i popuste u knjižarama i bibliotekama, ali sam siguran da je broj studenata koji idu u knjižaru ili biblioteku mali, s obzirom na to da mnogi od njih rade i očigledno imaju vrlo malo slobodnog vremena. Dakle, dolazi do drastičnog povećanja cena, što se odnosi na sve građane Albanije, a najviše pogađa studente, posebno one koji dolaze iz drugih gradova i sela u Tiranu“, naveo je on.

Sokolaj dodaje da su ekonomski uslovi otežani i zbog nedostatka kapaciteta studentskih domova.

„Studentski grad u glavnom gradu ima kapacitet od oko 5.500 mesta. Takođe, imamo studentske domove na Građevinskom i Medicinskom fakultetu, koji imaju male kapacitete. Čak i Poljoprivredni univerzitet u Tirani ima samo dve zgrade za smeštaj studenata - jednu za dečake i jednu za devojčice“, kazao je naš sagovornik.

Ističe da su to minimalni kapaciteti za smeštaj ukupnog broja studenata koji dolaze iz cele Albanije, ali i iz zemalja regiona.

„Zamislite koliko je teško studentima koji dolaze iz malog albanskog grada, iz sela, ili studentima sa Kosova, iz Srbije ili Severne Makedonije. Veliki deo budžeta njihovih porodica, koji se daje studentima za život u Tirani, odlazi na kiriju. Najniže kirije u perifernim delovima Tirane su 300 evra mesečno. Ovde ne računam troškove struje, vode i gasa. Nesumnjivo je da je sve ovo otežalo život studentima“, istakao je Sokolaj.

Objašnjava da neki studenti rade kako bi pokrili troškove života, najčešće u sektoru usluga - barovima, restoranima ili kol-centrima.

„To definitivno pomaže njima i njihovim porodicama ekonomski i čini ih donekle nezavisnijim od porodičnih prihoda. Ali, nesumnjivo je da će ih zaposlenje ometati u učenju. Ako ste na fakultetu pet ili šest sati, a na poslu provodite još šest do osam sati, u zavisnosti od vrste posla koji obavljate, to će svakako otežati studije i dovesti do toga da nivo znanja bude niži“, rekao je Sokolaj.

Sokolaj ističe da bi država mogla ublažiti troškove studenata povećanjem kapaciteta studentskih domova i olakšicama u javnom prevozu, ali i subvencijama za hranu i, pre svega, smanjenjem školarina.

„Mogla bi da im nadoknadi mesečne troškove za hranu ako zadrže fiskalne račune. Vlada bi mogla da pronađe način da nadoknadi barem porez na dodatu vrednost, koji iznosi 20 odsto. Mogla bi i da smanji školarine. Imamo školarine na univerzitetima koje dostižu 800, 1.000, 1.200 ili 1.500 evra, govorim o državnim univerzitetima, a to je skuplje nego u Nemačkoj. Pa zašto vlada ne preispita ove školarine barem za studente koji pripadaju ekonomski ugroženim porodicama?“, apeluje Sokolaj.