Strašno je. Tragično je. I niko normalan ne može da kaže da nije. Ljudi su poginuli, stotine su povređene, porodice su zavijene u crno. Nesreće na železnici u Španiji tokom samo jedne sedmice odnose desetine života i ostavljaju stotine povređenih. To je činjenica. I upravo zato je važno reći ono što se uporno prećutkuje.

Da, nesreće se dešavaju. Dešavaju se svuda u svetu. U razvijenim zemljama, u članicama Evropske unije, u državama sa savremenom infrastrukturom i visokim bezbednosnim standardima. Španija je u samo nekoliko dana zabeležila četiri ozbiljna železnička incidenta – sudare vozova, urušavanje tunela, odrone, udare u građevinske mašine. Bilans je jeziv: mrtvi i stotine povređenih.

I šta se desilo posle?

Nema masovnih protesta. Nema blokada. Nema ulica pretvorenih u političku pozornicu. Nema simboličnih „krvavih ruku“. Nema pokušaja da se svaka tragedija pretvori u alat za rušenje institucija ili obračun sa državom. Nema orkestriranog haosa.

Zašto?

Zato što se u Španiji tragedije ne zloupotrebljavaju. Zato što se nesreće tretiraju kao ono što jesu – teški, tragični događaji koji zahtevaju istragu, odgovornost i sistemske odgovore, a ne politički performans. Tamo se ne jaše po stradalima da bi se ostvarili tuđi ciljevi.

Upravo tu leži ključna razlika.

Kod nas se, nažalost, svaka tragedija pretvara u cirkus. Ne zato što smo „više empatični“, već zato što smo dozvolili da nas neko koristi kao pijune. Da se bol, tuga i gnev građana kanališu u unapred pripremljene političke scenarije. Da se nesreće ne analiziraju, već instrumentalizuju.

Slika iz Španije, sa jasno obeleženim mestima nesreća, datumima i brojem poginulih i povređenih, brutalno razotkriva tu istinu. Četiri nesreće u jednoj nedelji. Desetine mrtvih. Stotine povređenih. I – društvo koje ne gori, ne lomi, ne blokira, ne histeriše.

To ne znači da Španija nije pogođena. Naprotiv. Ali znači da postoji razlika između odgovorne reakcije i manipulacije tragedijom.

Zato je pitanje sasvim legitimno: ako se nesreće dešavaju svuda, zašto se samo kod nas od njih pravi politički spektakl? Zašto se bol pretvara u oružje? I ko ima interes da se tragedije ne smiruju, već raspiruju?

Odgovor je neprijatan, ali jasan. Problem nisu nesreće. Problem je način na koji se one koriste.