Slobodan Milošević, centralna ličnost srpske politike poslednje decenije 20. veka, dugogodišnji predsednik Srbije i potom Savezne Republike Jugoslavije, umro je pre 20 godina, 11. marta 2006. u pritvorskoj jedinici Tribunala za bivšu Jugoslaviju u Ševeningenu, u Hagu.

On se 2. oktobra 2000. godine, tokom postizborne krize u Jugoslaviji, putem državne televizije obratio naciji.

Ovaj kultni govor, čini se, shvaćen je tek nakon više od dve decenije.

„Poštovani građani, pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.“

Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo toga posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.

Zbog našeg otpora takvoj sudbini, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Sve što velike sile rade u rušenju vlada, izazivanju nemira, kompromitovanju boraca za slobodu – sve je to primenjeno na naš narod.

Događaji koji su organizovani za naše izbore deo su te organizovane hajke na zemlju i narod. Naša zemlja i narod su barijera potpunoj dominaciji na Balkanskom poluostrvu.

Uspostavljanjem vlasti koju instalira NATO alijansa, Jugoslavija bi postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. Prva žrtva bila bi Kosovo i Metohija, čiji bi sadašnji status bio proglašen legalnim i definitivnim. Teritorija preostala Srbiji bila bi okupirana od međunarodnih, američkih ili drugih snaga, tretirana kao vojni poligon i vlasništvo sile.

Srpski narod bi snašla sudbina Kurda – s tom razlikom što bi bio brže istrijebljen jer nas je manje i jer bi nam prostor bio sužen.

Što se Crne Gore tiče, njena sudbina bila bi prepuštena mafiji. Njena pravila igre građani dobro znaju – svako protivljenje znači stavljanje na listu za odstrel bez prava na pomilovanje.

Marionetska vlast garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat – sve samo ne mir.

Jedan od njenih ključnih zadataka jeste gubljenje nacionalnog identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja brzo se rastaju sa svojom istorijom, tradicijom, nacionalnim simbolima, jezikom. Na kraju ostaju samo jela, poneka pesma i imena heroja nadenuta prehrambenim proizvodima. To je najveći poraz jedne nacije.

Novi oblik kolonizacije isključuje svako stvaralaštvo i svako izražavanje volje. Neslobodne zemlje ukidaju pravo da se mišljenje slobodno iskaže, jer se ono nužno sukobljava sa neslobodom.

Tortura nad mišljenjem je osnovni oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. Manifestovanje volje dopušteno je samo u vidu farse, kao pokriće okupatoru da je uspostavio ‘demokratiju’.