Bivša ministarka Slavica Đukić Dejanović oglasila se za Alo! povodom tragedije na Filozofskom fakultetu, ističući da je bol roditelja u ovakvim situacijama nemerljiv i da ovakvi događaji ostavljaju dubok trag na celo društvo.

Kako je navela, roditelji ulažu ogromne napore da svojoj deci obezbede što bolju budućnost, često se odričući ličnih potreba kako bi ih poslali na studije u velike gradove. Uz to, suočavaju se sa finansijskim, psihološkim i brojnim drugim izazovima, verujući da će njihova deca biti bezbedna i uspešna.

Međutim, kako ističe, kada ih umesto toga zatekne vest o tragediji, to je nešto što ostavlja bez daha i predstavlja duboko potresan i težak trenutak. Ona naglašava da se u potpunosti stavlja u poziciju roditelja koji očekuju sigurnost i napredak svog deteta, a dobijaju vest koja je, kako kaže, zaista jeziva i izuzetno tužna.

Prema njenim rečima, jedini način da se ovakve situacije ubuduće spreče jeste jačanje međusobne solidarnosti, razumevanja i podrške među mladima, posebno onima koji dolaze u velike gradove. Smatra da je važno da studenti jedni drugima budu oslonac i da se problemi rešavaju na vreme, a ne da eskaliraju do tragičnih ishoda.

Govoreći o ulozi obrazovnih institucija, istakla je da škole nižeg nivoa moraju biti i vaspitne i obrazovne ustanove, dok fakulteti treba da budu mesta znanja, nauke i sigurnosti, gde je bezbednost svakog pojedinca apsolutni prioritet.

Ona je ukazala i na to da su dešavanja u protekloj godini ostavila ozbiljne posledice, naglašavajući da su negativni uticaji postali vidljivi među mladima. Kako kaže, u društvo su se uvukli anarhija, mržnja i podele, što predstavlja ozbiljan problem protiv kojeg se svi moraju boriti zajedno.

Posebno je naglasila da odgovornost ne može biti prebačena samo na jednu instituciju ili državu, već da svaka porodica i svaki pojedinac moraju dati doprinos povratku vrednostima poput empatije i razumevanja.

Dodala je i da su posledice svega što se dešavalo na fakultetima mnogo dublje od samog pada kvaliteta nastave ili uspeha studenata, jer se znanje može nadoknaditi, ali emotivne rane ostaju i često se teško ili nikada ne zaleče.

Na kraju, ukazala je na ozbiljan problem bezbednosti unutar fakultetskih zgrada, ističući da je nedopustivo da se u takvim ustanovama nalaze opasna sredstva poput baklji i pirotehnike. Postavila je i pitanje da li bi do tragedije uopšte došlo da takvih stvari nije bilo, odnosno da li bi izostao napad panike koji je doveo do tragičnog ishoda.