Lažne tvrdnje i manipulacije koje je Domagoj Margetić izneo o navodnom „Sarajevo safariju“, sa ciljem da nanese štetu predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, u međuvremenu su detaljno osporene, a dostupne činjenice ukazuju na drugačiju sliku.

Margetić je objavio više dokumenata za koje tvrdi da potiču iz arhive nedavno preminulog Slavka Aleksića, komandanta Novosarajevskog četničkog odreda. Ta jedinica je tokom rata delovala sa položaja na Jevrejskom groblju i bila uključena u napade na opkoljeno Sarajevo. Sprovedena analiza uporedila je dokumente koje je Margetić predstavio sa autentičnim materijalima korišćenim u postupcima pred Haškim tribunalom, uključujući one koje je Aleksić lično potpisivao. Takođe su uzeti u obzir i drugi ranije objavljeni izvori. Zaključak te analize je jasan – dokumenti koje je Margetić plasirao ocenjeni su kao falsifikati.

„Slavko Aleksić nekim svojim saborcima ostavio je deo arhive Novosarajevskog četničkog odreda, s uputstvima da se ta arhiva upotrebi u slučaju da se njemu nešto desi. Njegovi saborci predali su mi veliki broj različitih dokumenata koji ozbiljno inkriminišu Aleksandra Vučića“ – ovo je 25. januara ove godine objavio hrvatski novinar Domagoj Margetić, tvrdeći da poseduje originalnu dokumentaciju iz ratnog perioda koja dokazuje da je srbijanski predsednik Vučić direktno učestvovao u organizaciji takozvanog „Sarajevo safarija“, kao „vodič i pratilac stranim gostima koji su dolazili na ljudske safarije“.

Jedna od ključnih spornih tačaka odnosi se na formu dokumenata. Aleksić je, prema dostupnim autentičnim primerima, sve zvanične akte pisao i potpisivao isključivo ćirilicom. Takav je i dokument iz decembra 1993. upućen komandi Trećeg pešadijskog bataljona, koji je korišćen u postupcima protiv Karadžića i Mladića, sa jasno vidljivim pečatom tribunala.

Sličan obrazac vidi se i u drugom dokumentu iz septembra 1993. godine, u kojem Aleksić dodeljuje čin četničkog kapetana Zlatku Novkoviću. I taj dokument je u potpunosti napisan ćirilicom, kao i svi ostali provereni primeri.





Nasuprot tome, svi dokumenti koje je objavio Margetić napisani su latinicom, dok je jedino potpis ostao na ćirilici. Pored toga, autentični dokumenti redovno sadrže pečat jedinice, dok na Margetićevim papirima taj element u potpunosti izostaje.

Dodatnu sumnju izaziva i sam potpis Slavka Aleksića na tim dokumentima. Iako na prvi pogled podseća na original, deluje neuobičajeno naglašeno i izražajno za dokumente stare više od tri decenije.

Mesec dana pre smrti, Aleksić je u intervjuu za crnogorsku Borbu negirao Margetićeve tvrdnje o Vučiću:

„Nije tačno to što navodi ustaški novinar Domagoj Margetić. Optužuju Vučića da je bio dobrovoljac kod mene u jedinici, to apsolutno nije tačno. Odgovorno tvrdim da nema ništa od toga, tu nema ni kap istine. Nikakvi snajperisti, nikakvi strani plaćenici, jer su kod mene u jedinici bili Rusi, Grci, Bugari, pa čak i neki Makedonci, ali to su pravoslavci dobrovoljci. Ali da se neko bavio snajperisanjem, ubijanjem, to je van pameti“, tvrdio je Aleksić.

On je pritom naveo i sledeće:

„U taj deo podeljenog Mostara koji su držali Hrvati dolazili su ti lovci, to se zna, koji su tukli muslimanske civile, i decu i ostale, u drugom kraju Mostara“, ispričao je Aleksić.

Bez obzira na istinitost tih tvrdnji, ostaje nejasno zašto bi Aleksić poverio svoju arhivu upravo Margetiću, s obzirom na to da ga je ranije javno kritikovao i najavljivao tužbe protiv njega.

Ko je Domagoj Margetić

Margetić je i ranije izazivao pažnju javnosti. U junu 2023. tvrdio je da ga je srpska policija zadržala na graničnom prelazu Batrovci, nakon što je najavio da će u Beogradu predstaviti dokumentaciju povezanu sa Vladimirom Cvijanom.

Cvijan, bivši visoki funkcioner SNS-a, preminuo je 2014. godine, a informacije o njegovoj smrti objavljene su tek godinama kasnije. Margetić je tvrdio da mu je Cvijan predao USB sa hiljadama stranica dokumenata, ali takvi materijali nikada nisu potvrđeni niti javno predstavljeni.

Njegova karijera obeležena je nizom kontroverzi. U javnosti se pojavio početkom devedesetih kao član HDZ-a, a kasnije se predstavljao kao nezavisni novinar. Pokušaji povratka u politiku nisu bili uspešni.

Godine 2007. osuđen je pred Haškim tribunalom na tri meseca zatvora i novčanu kaznu zbog otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka u procesu protiv Tihomira Blaškića. Autor je i knjige „Islamistički terorizam na jugu Evrope“.

Tokom godina bio je i meta fizičkih napada, a 2018. godine započeo je štrajk glađu koji je trajao 44 dana. U jednom trenutku je promenio i versku pripadnost.

Za građane Sarajeva, koji su preživeli opsadu dugu 1.425 dana, svaka nova priča o „snajperistima“ ponovo otvara teške uspomene. Nedavna istraga u Milanu o navodnim „vikend-snajperistima“ dodatno je pojačala interesovanje i uznemirenost.

Ipak, objavljivanje dokumenata sumnjive autentičnosti i oslanjanje na izvore upitnog kredibiliteta ne doprinosi rasvetljavanju događaja iz prošlosti. Naprotiv, takvi potezi mogu dovesti do relativizacije odgovornosti i dodatno narušiti poverenje u ozbiljna istraživanja ratnih zločina.