Istovremeno je upozorio da su ključni problemi Evrope niža produktivnost i drugačiji način života, što dodatno otežava konkurenciju sa vodećim svetskim silama.

-Da se vratim na ono o čemu sam želeo da govorim. Kina i Amerika su se izdvojile i otišle daleko. Evropa, pre svega Nemačka, pokušava koliko je moguće da ih prati kroz svoju industriju, ali i Nemačka i Francuska zaostaju.

To je kao trka na 3.000 metara – izdvoje se prva dvojica, smenjuju se u vođstvu i zaista se takmiče. To su Kina i Amerika. Iza njih imate drugu grupu u kojoj su Evropa i neke razvijene azijske ekonomije poput Japana, Koreje i Vijetnama, koji brzo raste. Zatim dolaze treća i četvrta grupa, gde smo i mi kao male zemlje.

Kada to sagledate, vidite da je poslednji trenutak da Evropa pokuša da uhvati korak. Ušli smo u završni krug, ali pitanje je da li je to moguće. Ja mislim da je veoma teško, jer mi u Evropi ne radimo dovoljno. Radimo manje i od Kineza i od Amerikanaca.

Ljudi često ne znaju da su Amerikanci izuzetno vredni, a Kina je čak i ispred njih. Sa Kinom se nije lako takmičiti. Razgovarao sam sa vodećim nemačkim biznismenima i direktorima velikih kompanija – oni insistiraju na povećanju produktivnosti kao ključu budućnosti. Ne traže kraće radno vreme, već više rada i veću efikasnost.

U Evropi živimo najlepši život, posebno u zapadnom delu kontinenta. Ali nemamo jasan cilj. Naš cilj je da živimo lepo, da putujemo više puta godišnje, da imamo komfor. Nekada je bilo uspeh otići jednom na more, danas ljudi idu više puta godišnje.

Sa takvom produktivnošću, postavlja se pitanje da li možemo da pariramo Kini. Realno, to je veoma teško dostići, jer Kina ima drugačiji sistem, veću disciplinu i jasan dugoročni cilj da ponovo postane vodeća svetska sila.