Odlazak koji je Andrija Mandić najavio na prijem povodom 20 godina od obnove crnogorske nezavisnosti je politički znak koji će najteže pasti upravo onima koji su mu godinama verovali. Jer 21. maj za Srbe u Crnoj Gori nije praznik države koju treba mrzeti, nego simbol poretka koji je posle 2006. godine priznao tzv. Kosovo, uveo zemlju u NATO bez referenduma, potisnuo srpski jezik, udario na SPC i srpski istorijski identitet tretirao kao problem. Zato Mandićev odlazak na tu proslavu nije pomirenje, nego pristajanje da se zaboravi sve ono zbog čega su ga Srbi u Crnoj Gori godinama smatrali svojim političkim predstavnikom.

Postoje politički potezi koji se mogu objašnjavati protokolom, državnom funkcijom, koalicionim obavezama, taktikom ili potrebom da se, kako on reče, relaksiraju odnosi. Ali postoje i potezi koji izlaze izvan protokola i ulaze u prostor simbola. Odlazak Andrije Mandića na prijem koji Milojko Spajić organizuje povodom dvadeset godina od obnove crnogorske nezavisnosti nije obično pojavljivanje predsednika Skupštine na jednoj državnoj svečanosti. To je politički znak. I to znak koji će najteže pasti upravo onima koji su mu godinama verovali.

Nije problem u tome što Crna Gora postoji kao država. Srbi u Crnoj Gori ne moraju i ne treba da mrze državu u kojoj žive. Oni su je stvarali, branili, ugrađivali u nju svoju istoriju, pretke, crkve, grobove, jezik, krv i pamćenje. Problem je u tome što je 21. maj, od 2006. do danas, u praksi postao mnogo više od datuma državne samostalnosti. Postao je simbol politike koja je Srbe u Crnoj Gori tretirala kao poraženu, sumnjivu i nepoželjnu stranu.

Zato Mandićev odlazak na tu proslavu neće biti bezazlen. On tamo ne ide kao čovek bez biografije. Ne ide kao neko ko je 2006. godine stajao sa druge strane slučajno, uzgredno ili iz protokolarne rezerve. Bio je jedan od najvidljivijih političkih predstavnika onih koji su smatrali da je referendumska pobeda crnogorskog separatističkog bloka otvorila proces dubokog udaljavanja Crne Gore od Srbije, srpskog naroda, Srpske pravoslavne crkve, srpskog jezika i zajedničke istorije. Godinama je govorio u ime ljudi koji 21. maj nisu doživljavali kao praznik, već kao datum posle kojeg su počeli da im objašnjavaju da su u sopstvenoj zemlji višak istorije.

Danas, kada je vlast, najavljuje da će sa kabinetom doći na prijem povodom tog istog datuma. I tu više ne možemo pričati o ceremonijalnom detalju, nego o promeni političkog kursa. Ako je taj datum nekada bio simbol podele, poraza i pritiska na srpski narod, onda se ne može preko noći pretvoriti u svečanost na koju se odlazi kao da se ništa nije dogodilo.

Jer 21. maj nije ostao čista, nevina oznaka državne nezavisnosti. Da je Crna Gora nakon 2006. građena kao država u kojoj su Srbi ravnopravni, u kojoj je srpski jezik poštovan u skladu sa stvarnim životom naroda, u kojoj Srpska pravoslavna crkva nije tretirana kao neprijateljska struktura, u kojoj se 1918. nije proglašavala zločinom, u kojoj se veza sa Srbijom nije prikazivala kao bezbednosni rizik, ova rasprava bi izgledala drugačije. Ali takav poredak nije izgrađen.

Izgrađen je jedan drugi poredak.

Crna Gora je 2008. godine priznala takozvano Kosovo. Država koja je tek izašla iz zajedničke države sa Srbijom priznala je jednostrano otcepljenje Kosova i Metohije, najsvetije srpske zemlje i temelja srpske istorijske svesti. To nije bio tehnički diplomatski potez, nego moralni i politički udar u srce srpskog naroda. I baš ta država danas slavi dvadeset godina svog puta, dok Mandić svojim prisustvom treba da legitimizuje proslavu puta u kojem je Kosovo priznato kao nezavisna država.

Crna Gora je 2017. godine uvedena u NATO bez referenduma. Uvedena je u vojni savez koji je 1999. godine bombardovao SR Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru, ubijao ljude, rušio mostove, gađao kolone, fabrike, kasarne, medije i infrastrukturu. Za srpski narod NATO nije apstraktna geopolitička skraćenica, nego živo pamćenje stradanja. Taj kurs se danas predstavlja kao uspeh nezavisne Crne Gore, a Mandićev odlazak biće deo slike u kojoj se i taj put proslavlja.

Srpski jezik je prije i nakon nezavisnosti ustavno i institucionalno potisnut u Crnoj Gori. Jezik kojim govori ogroman broj građana Crne Gore, jezik njene književnosti, mitropolita, vladika, pesnika, narodnog pamćenja i državne tradicije, gurnut je u stranu da bi se na njegovo mesto postavio novi identitetski projekat. Srbi nisu tražili privilegiju, već da se ne briše ono što jesu. Ni to nisu dobili.

Državni simboli, umesto da postanu prostor okupljanja, za Srbe su ostali podsećanje na ideološku tradiciju koja je Crnu Goru gradila kao suprotnost srpstvu. Himna i simbolika nisu uspele da stvore zajedničku državnu emociju. Naprotiv, pretvorene su u instrument podele i u poruku da je nova Crna Gora prihvatljiva samo ako se iz nje izbaci srpsko istorijsko pamćenje.

Politika prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi dostigla je vrhunac u Zakonu o slobodi veroispovesti 2019. godine. Srpski narod je taj zakon s pravom doživeo kao pokušaj udara na svoju najvažniju duhovnu i istorijsku instituciju u Crnoj Gori. Nije to bio spor oko katastarskih listova. To je bio pokušaj da se preko pravne forme promeni duhovni identitet zemlje. Litije su pokazale da narod nije pristao. Izašao je mirno, dostojanstveno, masovno, sa ikonama i svećama, ne da ruši Crnu Goru, nego da odbrani njenu dušu.

A danas, dok se u Podgorici slavi dvadeset godina puta koji je vodio i do pokušaja udara na SPC, otvara se pitanje šta znači prisustvo političara koji je upravo na tom narodu gradio svoj politički legitimitet. Ko predstavlja one koji su išli u litije, ako njihov predstavnik sada postaje deo protokola proslave državnog projekta protiv kojeg su se borili?

Crna Gora je učestvovala i u političkom okviru rezolucija o Srebrenici, 2021. i 2024. godine, koji Srbi doživljavaju kao nastavak moralnog žigosanja srpskog naroda. Formalno se uvek govori o individualnoj odgovornosti, ali politička upotreba tih rezolucija nikada nije bila nevina. Njihova funkcija je da srpski narod stalno drži u položaju onoga koji treba da se pravda, izvinjava i prihvata tuđe presude o sopstvenoj istoriji.

Proterivanje ambasadora Srbije zbog stava o Podgoričkoj skupštini i 1918. godini bilo je jedan od najjasnijih signala službene ideologije. Država Crna Gora tada je pokazala da je srpski pogled na istoriju nepoželjan ako se ne uklapa u zvanični narativ. Podgorička skupština je za jedne bila oslobođenje i ujedinjenje, za druge sporni istorijski događaj. Ali država koja kažnjava jednu istorijsku interpretaciju ne traži zajedničko pamćenje, nego pokornost.

Sve to pratila je atmosfera u kojoj su srpske organizacije, intelektualci, mediji i javne ličnosti često tretirani kao bezbednosni problem. Srbin u Crnoj Gori godinama je morao da dokazuje da nije remetilački faktor, da nije agent Beograda, da nije produžena ruka Moskve, da nije neprijatelj države u kojoj je rođen. U tome je bila suština postreferendumskog poretka. Umesto ravnopravnosti, dobili smo nadzor, umesto poverenja, bili smo pod sumnjom, a umesto poštene integracije, bili smo na udaru prevaspitavanja.

I sada, nakon svega toga, Mandić ide na proslavu dvadeset godina tog poretka.

Tvrdnja da ide kao predsednik Skupštine, a ne kao Andrija Mandić, ne može da izdrži ozbiljnu političku analizu. Političar ne može da razdvoji funkciju od biografije kada ulazi u prostor simbola ove vrste. Njegovo prisustvo neće biti čitano kao puka institucionalna korektnost, već kao kapitulacija jedne politike koja je decenijama govorila da 21. maj nije praznik srpskog naroda.

Ni pozivanje na pomirenje tu ne pomaže. Pomirenje podrazumeva istinu, priznanje nepravde i spremnost da se otvori prostor za sve. Ovde toga nema. Niko od onih koji su gradili antisrpski poredak nije rekao da je priznanje tzv. Kosova bilo udar na Srbe, da je NATO bez referenduma bio nasilje nad voljom najvećeg dela naroda, da je Zakon o slobodi veroispovesti bio pokušaj otimanja crkvenog nasleđa, da je srpski jezik nepravedno potisnut, da je 1918. pretvorena u ideološku batinu.

Bez ove istine, odlazak na prijem Milojka Spajića nije pomirenje, nego obično pristajanje bez trunke dostojanstva.

Nije uverljivo ni obrazloženje da je reč o državničkom ponašanju. Državnički stav ne pokazuje se tako što se pred narodom glumi tvrdoća, a pred državnim protokolom pokazuje mekoća. Odgovorna politika podrazumevala bi jasnu poruku, da poštujem Crnu Goru kao državu, ali ne mogu da slavim datum koji je za srpski narod postao simbol njegovog političkog poraza, institucionalnog potiskivanja i identitetskog ponižavanja. Takav stav bio bi težak, ali bi bio pošten.

Srbi od Mandića ne traže da zapali Crnu Goru da bi dokazao da je Srbin. Ne traže rušenje institucija, vređanje države ili negiranje realnosti. Od njega se očekivalo nešto mnogo jednostavnije i politički čistije, da ne slavi ono što je godinama korišćeno protiv njih. Da funkciju ne stavi ispred njihovog pamćenja. Da ne bude dekor na proslavi političkog projekta koji ih je tretirao kao istorijski kvar.

To je suština. Nije 21. maj problem zato što je Crna Gora nezavisna. Problem je što je nezavisnost, u rukama onih koji su je politički oblikovali, često značila odricanje od srpstva. Crna Gora je mogla biti nezavisna, a da ne prizna Kosovo. Mogla je ostati van NATO-a ili o tome pitati narod na referendumu. Srpski jezik nije morao biti gurnut na marginu. SPC nije morala biti tretirana kao neprijateljska struktura. Nasleđe 1918. nije moralo biti pretvoreno u zločin. Srbi nisu morali biti predstavljani kao sumnjiva zajednica. Nezavisnost nije morala biti antisrpska. Ali je prečesto bila upravo takva.

Mandić to zna. Znaju to i ljudi koji su ga glasali. Znaju oni koji su godinama slušali njegove govore, trpeli pritiske, nosili trobojke, išli na litije, glasali protiv režima Mila Đukanovića i verovali da će se jednom promeniti odnos države prema Srbima. Ti ljudi nisu dali podršku da bi njihovi predstavnici jednog dana bili ukras na proslavi simbola protiv kojeg su se politički borili.

Zato ovaj potez boli više od obične političke kalkulacije ili greške, baš je nebitno. On liči na poruku da je sve što je govoreno ranije bilo upotrebljivo dok Mandić nije postao vlast. Dok je bio opozicija, 21. maj je bio simbol podele. Kada je postao predsednik Skupštine, postao je podrazumevani prijem na koji se ide sa kompletnim kabinetom. Dok je narod plaćao cenu, govorilo se o principima. Kada je došla funkcija, principi su dobili protokolarnu fusnotu.

To je opasna odluka kojom se još jednom pokušava da anestezira srpski narod. Tako se ljudi navikavaju da prihvate kao normalno ono što su juče smatrali nepravdom. Politička svest se pretvara u administrativnu poslušnost, a Srbi u Crnoj Gori polako se uvode u stanje u kojem treba da prihvate da su sve njihove rane bile običan i slučajan nesporazum, sve njihove borbe preterivanje, sve njihove sumnje zastarele, a njihove svetinje pogodne za koalicioni balans.

Ne ide to tako Andrija Mandiću.

Od naroda se ne može tražiti da pamti izadaju Kosova i Metohije, dok njegov predstavnik ide na proslavu državnog puta koji ga je priznao kao državu u rukama neprijatelja. Ne može se govoriti o NATO bombama, a zatim svečano overavati kurs koji je Crnu Goru uveo u NATO bez referenduma. Nije ozbiljno pozivati se na litije i SPC, a onda protokolarno učestvovati u obeležavanju dvadeset godina politike koja je pokušala da udari na njenu imovinu i položaj. Odbrana srpskog jezika gubi smisao ako se slavi poredak koji ga je institucionalno potisnuo. Pozivanje na 1918. kao na istorijsko pravo postaje prazna reč ako se pristane na svečanost države koja je zbog takvog stava proterala ambasadora Srbije a srpski narod u Crnoj Gori getoizirao i terao na traktore put granice.

To ti Andrija nije politička zrelost, već odricanje od sopstvenog političkog smisla.

Mandić, naravno, može da ode. Ima funkciju, obezbeđenje, kabinet, protokol i pozivnicu. Ali srpski narod vidi šta taj odlazak znači. To se neće progutati kao sitnica, niti će ljudi koji su godinama proglašavani retrogradnim, velikosrpskim, antidržavnim i remetilačkim faktorom aplaudirati zato što njihov predstavnik učestvuje u proslavi datuma koji je bio politička zastava upravo onih koji su ih tako nazivali.

I Mandić dobro zna da ovo nije poziv na mržnju, nego na pamćenje i čuvanje nacionalnog dostojanstva, samo što to neće objasniti svojim aktivistima koji će ga posle ovog teksta sa puno žara braniti na društvenim mrežama.

Da završavam, Srbi u Crnoj Gori treba da poštuju državu u kojoj žive, ali nemaju obavezu da slave politički mit koji je godinama korišćen protiv njih. Lojalnost državi ne znači pristanak na poniženje. Poštovanje institucija ne podrazumeva aplauz sopstvenom potiskivanju. Mir nije isto što i prodaja narodnog pamćenja. Srbi mogu biti deo Crne Gore, ali ne moraju pristati da Crna Gora bude građena kao negacija srpstva.

Ako je zaista predstavnik tog naroda, Mandić je to morao da kaže. Tu je morala biti povučena granica. Morao je da objasni da predsednik Skupštine može poštovati državu, ali da Andrija Mandić ne može slaviti 21. maj kao da se nije dogodilo sve što se dogodilo.

I na kraju, istorija političare ne pamti po broju prijema na kojima su se pojavili, već po trenucima u kojima su znali gde ne smeju da stoje. A ovaj prijem je jedno od tih mesta.