Saopštenje Višeg javnog tužilaštva o navodnoj upotrebi „zvučnog topa“ nije promenilo mnogo kod onih koji su u tu priču poverovali iz političkog uverenja. Ali moglo bi da promeni mnogo kod onih građana koji su mesecima živeli sa osećajem da se nalaze u zemlji u kojoj je vlast spremna da protiv sopstvenog naroda primeni sredstva sile.

Jer upravo je to bila suština cele priče. Ne samo da se Aleksandar Vučić politički napadne, već da se predstavi kao čovek sposoban za najgore. Kao neko kome se mogu pripisati osobine monstruma, kako bi svaka njegova politička eliminacija postala ne samo prihvatljiva, već i poželjna.

Takvi obrasci nisu novi. Kroz istoriju su se često koristili u političkim obračunima. Protivnik se najpre lišava ljudskih osobina, pretvara u simbol zla, a zatim se svaka mera protiv njega predstavlja kao opravdana. Upravo zato priča o „zvučnom topu“ nije bila samo još jedna politička optužba. Bila je deo mnogo šireg mozaika u kojem se godinama slažu optužbe, insinuacije i lične uvrede sa istim ciljem – da se Aleksandru Vučiću oduzme pravo da bude posmatran kao čovek.
Od priča o kriminalnim vezama, preko optužbi za izdaju države, pa sve do najprizemnijih napada na članove njegove porodice, granica između političke borbe i lične mržnje odavno je pređena. A upravo su porodica i najbliži postali meta jer se dobro znalo da udarac na njih najviše boli.

Zato pitanje koje se danas postavlja nije da li će oni koji su mesecima širili priču o „zvučnom topu“ priznati grešku. Oni koji su u tome učestvovali teško da će odustati od svojih političkih ciljeva. Međutim, ostaje pitanje odgovornosti. Ne političke, već moralne, društvene i pravne.

Jer, ako je normalna Srbija ideal kojem se svi deklarativno zaklinju, onda normalnost podrazumeva da se politički protivnici napadaju zbog svojih odluka, rezultata, programa i vizije države, a ne kroz pokušaje njihove dehumanizacije i uništavanja porodica.

Saopštenje Višeg javnog tužilaštva o navodnoj upotrebi „zvučnog topa“ nije promenilo mnogo kod onih koji su u tu priču poverovali iz političkog uverenja. Ali moglo bi da promeni mnogo kod onih građana koji su mesecima živeli sa osećajem da se nalaze u zemlji u kojoj je vlast spremna da protiv sopstvenog naroda primeni sredstva sile.

 
Jer upravo je to bila suština cele priče. Ne samo da se Aleksandar Vučić politički napadne, već da se predstavi kao čovek sposoban za najgore. Kao neko kome se mogu pripisati osobine monstruma, kako bi svaka njegova politička eliminacija postala ne samo prihvatljiva, već i poželjna.

Takvi obrasci nisu novi. Kroz istoriju su se često koristili u političkim obračunima. Protivnik se najpre lišava ljudskih osobina, pretvara u simbol zla, a zatim se svaka mera protiv njega predstavlja kao opravdana. Upravo zato priča o „zvučnom topu“ nije bila samo još jedna politička optužba. Bila je deo mnogo šireg mozaika u kojem se godinama slažu optužbe, insinuacije i lične uvrede sa istim ciljem – da se Aleksandru Vučiću oduzme pravo da bude posmatran kao čovek.

Od priča o kriminalnim vezama, preko optužbi za izdaju države, pa sve do najprizemnijih napada na članove njegove porodice, granica između političke borbe i lične mržnje odavno je pređena. A upravo su porodica i najbliži postali meta jer se dobro znalo da udarac na njih najviše boli.

Zato pitanje koje se danas postavlja nije da li će oni koji su mesecima širili priču o „zvučnom topu“ priznati grešku. Oni koji su u tome učestvovali teško da će odustati od svojih političkih ciljeva. Međutim, ostaje pitanje odgovornosti. Ne političke, već moralne, društvene i pravne.

Jer, ako je normalna Srbija ideal kojem se svi deklarativno zaklinju, onda normalnost podrazumeva da se politički protivnici napadaju zbog svojih odluka, rezultata, programa i vizije države, a ne kroz pokušaje njihove dehumanizacije i uništavanja porodica.

(24sedam)