U času kada su redari blokaderskog pokreta demonstrativno odbacili svoje žute prsluke i ostala obeležja, trebalo je da očekujemo neki dramatični događaj. Nije bilo jasno samo da li je reč o volji organizatora da prepuste „pobunjeni narod“ režimu ili režim „pobunjenom narodu“. Dakle, da li je reč bila o odustajanju od odgovornosti ili davanju dozvole za nešto u čemu nisu, bar zvanično, želeli da učestvuju?  Uostalom nešto više od tri meseca kasnije su na reprizi, ili možda afterpartiju 15. marta, u sličnom trenutku i jednakom krešendu ustaničkih osećanja,  glasno i jasno građanima poručili da im „daju zeleno svetlo“.

U danima koji su prethodili 15. martu isti blokaderski redari i verovatno mnogi drugi aktivisti su, na tugu svojih roditelja i uz euforiju istomišljenika, na istim mestima na telu flomasterima napisali osnovne podatke o sebi uključujući i naziv krvne grupe. Šta su očekivali – najbolje su sami znali. Ili možda ispravnije, onaj ko ih je tako savetovao znao je vrlo dobro da danas ratujemo simbolima.

Simbole čitamo odmah, pre nego što se bilo šta desi,  a ne u nekim prašnjavim knjigama godinama i decenijama kasnije. Današnji Tanasko Rajić, junak Drugog srpskog ustanka, koji se žrtvovao sam braneći topove, verovatno ne bi poginuo. Naime, on bi na instagram grupi pokazao javno i zorno šta je spreman da uradi. Ishod bitke bi zavisio od toga koliko bi Srbi pokazali privrženosti i gneva, te koliko bi bilo lajkova, jer Turci u toj virtuelnoj kampanji ne bi učestvovai pošto, je li, ne prate srpske mreže, piše Čedomir Antić za Kompas.

Njih nekoliko desetina su preuzeli fakultet, zakatančili učionice i zabranili svaku aktivnost. Umesto parlamenta studentima su počeli da upravljaju totalitarni plenumi

Logika se u svemu ne traži. Valjda je logično da jedan diktatorski režim želi da ubije svoje građane, posebno, na sramotu celog sveta, jednu celu novu generaciju mladih. Budućnost nacije. Nije neobično da to čini u vreme kada se veliki miting, pored sveg svog velikog apela na narod Srbije, ipak razilazio. Jednako nije jasno zašto bi Miloševićev režim trovao učenike albanske nacionalnosti nakon što je u potpunosti (uz podršku kosovskih komunista Albanaca) uspeo da slomi samostalnost pokrajine i uspostavi autonomiju koja ne negira jedinstvenu Srbiju? Pošto je Milošević (čitaj srpski narod) po definiciji loš, onda je logično da je morao učiniti neko veliko zlo. To zlo vremenom postaje sve veće, pa i zločinac postaje sve manje inteligentan… Kao i tronuti Zapadnjak koji prihvata da postoji otrov koji truje samo jednu nacionalnost.  

Pre par godina ista ta „srpska hidra“ zatrovala je glasačke listiće koji su na Kosovo i Metohiju upućeni iz Centralne Srbije. Albankama službenicama je pozlilio kada su dotakle koverte i to je bilo dovoljno. Istinskih žrtava nema, ali šta će one bilo kome. Valjda je od početka jasno ko je ovde zločinac.

Ipak, te nove, internet laži, dobile su ubrzanje sa razvojem interneta i društvenih mreža. Pre dvanaest godina u jednoj od proba ovih blokada, grupa od sedamdesetak anarhista (sa čitavog univerziteta) zauzela je Filozofski fakultet u Beogradu. Bunt je bio lokalni. Imali su sindikalne zahteve: tražili su dodatne rokove, da im se ništa ne naplati nakon što je nekakva univerzitetska ustanova odlučila da moraju da plate 150 evra kako bi narednu godinu mogli da upišu sa svega 42 boda umesto 60  bodova (ESPB) (Da prevedem starijim čitaocima: omogućeno im je da prođu sa četvorkom umesto šesticom, ali su se univerzitetske vlasti dosetile da im taj manjak preračunaju u deo školarine). Tražili su čak i smanjenje obima gradiva. Činili su to na fakultetu koji bi trebalo da studiraju zaljubljenici, gde je školarinu plaćalo svega negde oko 10% studenata i gde je iznos školarine jedan od najnižih na univerzitetu. Ukratko, njih nekoliko desetina su preuzeli fakultet, zakatančili učionice i zabranili svaku aktivnost. Umesto parlamenta studentima su počeli da upravljaju totalitarni plenumi.

Logika se u svemu ne traži. Valjda je logično da jedan diktatorski režim želi da ubije svoje građane, posebno, na sramotu celog sveta, jednu celu novu generaciju mladih. Budućnost nacije
Učionicu gde sam držao predavanja na obaveznom predmetu,  za sto dvadeset studenata prve godine, zatekli smo zakatančenu lancem. Preporuka tadašnjeg dekana bila je da se ne suprotstavljamo. Iako je blokada bila proglašena nekoliko dana ranije, tog dana je na nastavu došlo sedamdeset mojih studenata – aposlutna većina. Pitao sam ih da li žele da ubuduće držimo nastavu ili ne. Odgovorili su potvrdno. Dogovorili smo se da se sledeće sedmice sastanemo ispred fakuleta, ako ih bude dovoljno obećao sam im da ću naći načina da se negde na fakultetu okupimo i održimo nastavu. Ti studenti su tek bili stupili na fakultet, nikoga od njih nisam po imenu poznavao, mogli su tada ili bilo kog sledećeg puta da prosto ne dođu. Održali smo sa apsolutnom većinom veliku većinu predavanja i vežbi tokom tog semestra. Blokaderi su nas ubrzo pronašli, pretili su nam, vikali, pljuvali nas i objavljivali naše fotografije na mrežama. Između ostalog objavili su i fotografiju kako mi mladić, za koga će se na kraju ispostaviti da je svršeni student zaposlen na Fakultetu političkih nauka, drži zvučnike sa odvrnutom muzikom uz uši. Jedna studentkinja, koja takođe nije studirala istoriju, u pojedinim medijima tvrdila je da sam je bacio niz stepenice i povredio. Etički gorostasi iz novina nisu joj objavili ni ime ni fotografiju, ali jesu moje. Jedna meni nepoznata, histerična starica napala me je na ulici zato što sam, kako je vikala, „opljačkao narod dok sam vladao“, pa sada ona „ne može da plaća preskupo školovanje ćerki“ i ima jeftin mobilni telefon. Za to vreme sa bezbedne udaljenosti ovu scenu je snimao blokader telefonom koji je vredeo 1.000 evra. Scena je objavljena na najgledanijem portalu koji drže jedne novine u Srbiji i za kratko vreme je imala 30.000 pregleda.

Blokade 2014. nisu uspele. Održali smo nastavu. Fakultet je odustao od svakog disciplinskog gonjenja. Ja sam se sa dvoje njih, nepoznatih, koji nisu sa mog fakulteta ili odeljenja, sudio i na više instanci pobedio. Čekam da mi isplate novac koji sam već odavno odredio za stipendiju zaista neimućnih studenata.

Ipak, na kraju, ostali su samo uspomena i model. Današnji blokaderi imaju bolje saveznike; no, ista je to priča i samo su laži veće, mnogo veće.