Znači li ikome danas ime Duško Erceg? Po čemu bi, eventualno, trebalo da ga pamtimo? Budite bez brige ako je odgovor negativan, i ovaj mu je novinar ime tek uz pomoć opcije "zovi prijatelja" nakon nekoliko decenija ponovo "tek onomad čuo".

A nije tako bilo pre nešto manje od trideset godina. U rano proleće 1998. godine Erceg je bio medijska zvezda nepojmljivih razmera. Stigao je tih dana u Sarajevo kao (navodno-politički) zatvorenik iz Srbije. Oko njegovog dolaska su se plele neverovatno komplikovane i još teže, teško proverljive priče. Navodno ga je u Srbiji preuzela i u efikasnoj, top-secret operaciji u Bosnu i Hercegovinu prebacila tajna bošnjačka policija. Prethodno je nekim, takođe neobjašnjivim, kanalima (Internet je tih godina bio privilegija uskog kruga povlašćenih u koje svakako nisu spadali zatvorenici) obavestio vlasti u Sarajevu da ima dragocene, senzacionalne informacije o bošnjačkim zatvorenicima, mnogo njih, u srbijanskom zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

POD SILAJDžIĆEVOM ZAŠTITOM

Navodno je celom tom složenom operacijom i njegovom medijskom promocijom u ime vlasti u Sarajevu rukovodio Haris Silajdžić, tada kopredsedavajući Veća ministara BiH. "Krunskom svedoku" Ercegu u glavnom gradu BiH obezbeđen je luksuzan smeštaj i VIP tretman u jednom hotelu. Redovi pred njegovim apartmanom tih su dana bili svakodnevni i dugački. Erceg je u audijenciju primao domaće i strane delegacije, istraživače ratnih zločina, brojne novinare koji su „kampovali“ ispred njegovog "sedišta", nestrpljivo čekajući da on odvoji malo svog dragocenog vremena i za njih.

- U zatvoru Sremska Mitrovica proveo sam otprilike šest godina - ponavljao je Erceg, objašnjavajući da je u „srpske zatvore“ stigao tokom rata u Hrvatskoj kao pripadnik Zbora narodne garde. Iako je, kako je tvrdio, većinu zatvorske kazne proveo u izolaciji, ipak je mogao saznati i videti da se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pored Hrvata i Albanaca, nalazi i određen broj Muslimana "koji su uhapšeni 1992. godine na teritoriji Brčkog, Miljevine i okoline Sarajeva".

Za novinare, domaće i strane, Duško Erceg je imao različite informacije i drugačije brojke navodnih zarobljenika u Sremskoj Mitrovici, od nekoliko desetina do više stotina, tvrdio je, među kojima značajan broj onih uhapšenih nakon pada Srebrenice. Tvrdio je i da mu je poznato da je zatvor u kojem je boravio tek jedan u nizu kazamata u Srbiji u kojima su zatočeni ljudi iz Bosne i Hercegovine, pogotovo Bošnjaci iz Srebrenice.

Ponovimo, sve se ovo dešava u martu 1998. godine, kada se hiljade Bošnjaka iz silom okupirane enklave i dalje vode kao „nestale osobe“, a ne kao žrtve masovnog zločina-genocida. Sticao se utisak da je Ercegovo svedočenje odgovaralo svima koji su se plašili da se konačno suoče sa užasom istine o onome što se u Srebrenici dešavalo u drugoj polovini jula 1995. godine.

"Nova nada za porodice nestalih", jedan je od brojnih naslova objavljenih tih dana na osnovu svedočenja Duška Ercega.

(Tih meseci se na ozbiljnim mestima operisalo i informacijama o hiljadama srebreničkih muškaraca koji kao robovi srpskog režima rade u rudniku u Kosovskoj Mitrovici. Setimo se da u fantazmagoričnoj sceni u filmu "Gori vatra" otac Zaim (Bogdan Diklić) putuje na Kosovo u potrazi za sinom Adnanom (Feđa Štukan), nestalim tokom rata u Bosni i Hercegovini.)

Svedočenje Duška Ercega, koje je bilo teško proveriti, a niko se nije ni trudio da posumnja u njegovu autentičnost, ubrzo je stiglo do najviših mesta u međunarodnoj nomenklaturi. Muhamed Šaćirbegović, tadašnji ambasador BiH u Ujedinjenim nacijama, obratio se Savetu bezbednosti UN sa tvrdnjom da vlasti u Sarajevu poseduju verodostojna svedočenja o tome da se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici nalazi 40–50 Bošnjaka zarobljenih nakon pada Srebrenice i zatražio od međunarodne zajednice da pokrene ozbiljnu istragu u vezi sa ovim informacijama.

Usledile su oštre reakcije i energični demantiji iz Srbije. Šaćirbegovićeve tvrdnje odbacili su predstavnici tamošnjeg pravosuđa, upravnici zatvora i predstavnici Crvenog krsta.

Celu ovu priču zatvorio je onaj koji ju je i otvorio: Duško Erceg. On je tokom jednog od brojnih intervjua koje je davao u studiju jedne strane televizijske kuće u Sarajevu, iz torbe njihove lokalne zaposlene, dok nje nije bilo u kancelariji, ukrao novčanik sa nemalom količinom novca. Kratko se zadržao u bekstvu: uhapsili su ga isti oni policajci koji su ga prethodnih nedelja obezbeđivali kao "važnog svedoka". Šta se dalje sa njim dešavalo nije poznato, niti je ikome – političarima, medijima, policiji – bilo u interesu da priznaju da ih je jedan prepredeni manipulant nadmudrio i posramio.

Dugo se za Duška Ercega ništa nije čulo, punih deset godina, a onda se 2008. godine javio medijima i pravosuđu Hrvatske sa ekskluzivnim saznanjima "iz prve ruke" o ubicama novinara Ive Pukanića, koji je stradao u mafijaškom atentatu te godine. Ercegova adresa sa koje je komunicirao ponovo je bio zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su ga, tvrdio je, smestile vlasti Srbije zbog toga što je "učestvovao u poteri za Radovanom Karadžićem".

ZAKASNELA SEĆANjA SLOVENAČKOG ŠPIJUNA

Može li se ustanoviti postojanje izvesne podudarnosti u slučaju Duška Ercega, s jedne, i glavnog naratora u dokumentarnom filmu "Sarajevo safari", koji već nekoliko godina zaokuplja pažnju javnosti u Bosni i Hercegovini, regionu i Evropi, s druge strane? Donekle se ta dva slučaja preklapaju, jer u oba imamo osobe koje svedoče o nepoznatim, zapanjujućim, traumatičnim događajima iz ratnog i poratnog perioda u Bosni i Hercegovini i njenom okruženju.

I jednom i drugom je većinska javnost bespogovorno, nekritički verovala. No, postoji i bitna razlika: Erceg je svoje maštovite laži sipao u medije ne skrivajući identitet, prošlost i biografiju, dok u filmu "Sarajevo safari" imamo posla sa anonimnim naratorom, zaštićenim svim mogućim tehničkim rekvizitima i bezbednosnim merama. O njemu, naratoru, gledalac zna samo ono što on i autori filma žele da se zna, pa gledaocu ostaje da mu "na lepe oči" poveruje ili odbaci njegova "otkrića"“. Ta anonimnost sama po sebi umanjuje, ili dovodi u ozbiljnu sumnju, njegov kredibilitet i verodostojnost. No, tokom svih ovih godina te sumnje i opreza te vrste u javnom prostoru uglavnom nije bilo.

Odmah da kažem: nisam čitao knjige italijanskog novinara Ecija Gavacenija, niti hrvatskog "autora" Domagoja Margetića koje su se bavile ovim slučajem. Ne smatram to ograničavajućim hendikepom za ovaj tekst, budući da su i jedna i druga zapravo derivirane iz svedočenja naratora iz filma "Sarajevo safari" i naknadno "obogaćene" nesputanom autorskom maštom i kreativnim izmišljotinama. Sasvim je dovoljno za razumevanje njihove relevantnosti ono što je o tim knjigama i njihovim piscima istražio i objavio Mihael Martens u seriji tekstova u nemačkom "Frankfurter algemajne cajtungu".

ŠTA ZNAMO O NARATORU "SARAJEVO SAFARIJA"

Šta, dakle, znamo o naratoru čije svedočenje čini kičmu dokumentarca "Sarajevo safari", prikazanog pre tri godine? Najpre, da je reč o Slovencu koji je završio visoke državne škole u Beogradu. Iako on to izričito ne navodi, može se pretpostaviti da je reč o Vojnoj akademiji. U godinama uoči rata bio je angažovan u lokalnom slovenačkom obaveštajno-bezbednosnom aparatu, sve do 1991. godine. Tada ga vrbuje (opet, naravno, neimenovana) američka obaveštajna agencija i usmerava ga da prikuplja informacije u ratom zahvaćenim delovima Jugoslavije, pre svega Bosne i Hercegovine. Na terenu će se predstavljati kao novinar, ne znamo koje i čije redakcije.

Prilikom jedne njegove posete Beogradu bivše kolege (srpski obaveštajci), koji ne vide ništa sumnjivo, niti neobično u tome što je promenio poslodavca i zanimanje, dakle više nije obaveštajac nego novinar, upoznaju ga sa jednom od najvećih tajni (veliko)srpskog ratnog projekta – turističkim aranžmanima u kojima bogati stranci preko Beograda odlaze na sarajevsko ratište i plaćaju da bi se pridružili tamošnjim snajperskim ubicama.

Beogradske "kolege" mu velikodušno omogućavaju putovanje helikopterom na Pale. Tamo ga preuzimaju obaveštajci Vojske Republike Srpske i predusretljivo, domaćinski odvode na okupiranu Grbavicu kako bi se posetom snajperskim gnezdima, sa kojih dejstvuju italijanski snajperisti, lično uverio u postojanje i funkcionisanje tog Safari bestijarijuma.

Svedok-narator u filmu govori da je u Sarajevu, među mnogobrojnim novinarima, bio poznat kao neko ko je tokom rata stalno dolazio i odlazio iz grada, a posebno po slobodnom, ničim ometanom kretanju po svim delovima grada, uključujući okupirane Ilidžu, Ilijaš i Pale. Do sada još niko iz novinarske zajednice, ni tri godine nakon premijere filma, nije potvrdio da je neko takav tokom rata boravio među njima, a pogotovo da je "bio poznat" po bilo čemu.

Kako je ovih dana pisao Zoran Kusovac, jedan od najpouzdanijih izveštača, novinarski doajen iz rata u Bosni i Hercegovini, posebno iz Sarajeva, novinari u ratu nisu "jedni drugima bili konkurencija, nego podrška, jer je samo iskrenom saradnjom moglo koliko-toliko smanjiti rizike rada pod konstantnom vatrom… bili smo prijatelji i saborci, ne tek kolege". Kusovac u tekstu odbacuje, pa i ismeva ideju da je bilo ko od novinara, izveštača iz ratnog Sarajeva, mogao biti onaj koji svedoči u "Sarajevo safariju".

LjUBLjANSKO-SARAJEVSKI SCENARIO

Postoji veliki broj i drugih „rupa“, kontradiktornosti i labavih konstrukcija u iskazima "glavnog junaka" slovenačkog dokumentarca. Među najvećim je tvrdnja da su ga srpski obaveštajci (iz Beograda i sa Pala) "počastili" ovom monstruoznom pričom-ekskluzivom. Zataškavanje, prikrivanje i negiranje zločina bili su (i ostali do današnjeg dana) važna sastavnica delovanja srpskog obaveštajnog podzemlja. Videli smo tokom višegodišnjeg suđenja u Hagu čelnicima srbijanske Državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću sa kojom količinom tajnosti, zaštićenosti i poverljivosti je izvođen njihov zločinački poduhvat, najpre u Hrvatskoj, potom u Bosni i Hercegovini, a na kraju i na Kosovu.

Izdvojiću primer novinara Zorana Petrovića Piroćanca, saradnika najmanje dveju obaveštajnih službi, koji je nakon okupacije Srebrenice ušao u taj grad u vozilu sa pripadnicima MUP-a Republike Srpske. Video-snimke na kojima se vide tela desetina ubijenih Bošnjaka potom je prikazao u emisiji na jednoj privatnoj beogradskoj televizijskoj stanici. Iste večeri policija je upala u redakciju te televizije i oduzela kompromitujući materijal. Tužilaštvo u Hagu je preko niza svedoka dokazivalo da je naredbu za tu akciju izdalo rukovodstvo sa Pala, a Piroćanac je na više ročišta na suđenju Radovanu Karadžiću demantovao da ga je optuženi zvao, vređao i kritikovao zbog objavljivanja snimaka pobijenih Bošnjaka u Srebrenici.

Dakle, ista struktura koja je naratoru, novinaru-obaveštajcu, tobože otkrila svoju strogo čuvanu tajnu, "domaćem" ratnom huškaču Petroviću-Piroćancu zatvorila je usta i zabranila mu da svedoči o zločinima u njenom aranžmanu!?

Režiser "Sarajevo safarija" Miran Zupanić nije mnogo govorio o procesu nastanka filma, pa se stiče utisak da u to nije dovoljno upućen, niti involviran. Ono što se o istorijatu nastanka filma zna, poznato je iz javnih istupa producenta Francija Zajca, poznatog slovenačkog filmskog radnika koji stoji iza brojnih uspešnih filmskih projekata nastalih u toj državi.

Zajc je otkrio da je za postojanje zločinačkih ekskurzija koje će kasnije dobiti filmski naslov "Sarajevo safari" prvi put čuo tokom 1993. godine, kada je boravio u Sarajevu. On to piše u prigodnom autorskom tekstu napisanom za monografiju "Lav Bosanski – Knjiga o Hasanu Čengiću", u čijem naslovu ističe da je "Hasan bio veliki zaljubljenik u umetnost". Zajc se priseća da je Čengića upoznao 1992. godine u Ljubljani, na početku agresije na Bosnu i Hercegovinu.

(Slobodna Bosna)