Aleksandar Vučić je otputovao u Moskvu. To nije vest za one koji imaju osećaj za vreme, istoriju i geopolitiku. To je vest za jedan uski, ali bučni krug „mislećih ljudi“ koji su poslednjih dana sa nadom, čak i zluradom željom, ubeđivali javnost da će predsednik Srbije „odustati“ od parade, da će „igrati na distancu“ i da je „okrenuo leđa Istoku“. Njihova fabrika iluzija, kao i mnogo puta do sada, sudarila se i polupla sa realnošću. A ta realnost je sledeća – Srbija je, ne slučajno, u Moskvi sa svojim saveznicima.

Predsednik Vučić će na paradi u čast Dana pobede biti rame uz rame sa Vladimirom Putinom, kineskim liderom Si Đinpingom i mnogim drugim državnicima koji su došli da odaju počast velikoj pobedi nad nacizmom. Uprkos pritiscima, uprkos šapatima i nametnutim očekivanjima sa Zapada, Srbija nije pogazila pamćenje, savezništvo i čast. Nije zaboravila ko je platio cenu slobode u 20. veku. A nije zaboravila ni ko je bio uz nju u trenucima kad je to bilo najpotrebnije.

„Ovo nije samo diplomatski događaj. Ovo je simbolički čin od državničke težine. Susret sa predsednikom Putinom, razgovor sa patrijarhom Kirilom, odvojeni bilateralni susret sa predsednikom Sijem, sve su to koraci koji govore više od svake konferencije za medije. To je poruka da Srbija zna svoj put i zašto njime korača, uspravno što je najvažnije. I upravo zato je ova poseta značajna i za običnog čoveka. Ne zato što voli geopolitiku, već zato što oseća potvrdu da se nije prodala narodna čast za aplauze sa tuđe tribine. Srbi su čekali ovaj trenutak kao potvrdu da im država nije poklekla. I nije. Preživela je „analitike“ s Tvitera, prognostičare iz NVO krugova i njihove mentore iz stranih ambasada. Danas ih ne demantuje vlast, već sama činjenica da je Vučić u Moskvi.“

Odlukom da prisustvuje paradi za Dan pobede u Moskvi 9. maja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne samo što je potvrdio duboke istorijske i kulturne veze srpskog i ruskog naroda, već je dao i snažan odgovor svim onim „analitičarima“, kolumnistima i salonskim globalistima koji su poslednjih nedelja uporno razvijali tezu da se on u Moskvi neće pojaviti. Njihove konstrukcije, nastale u krugu „druge Srbije“, pale su u vodu kao i bezbroj njihovih ranijih predviđanja, toliko često suprotnih stvarnosti da čovek s pravom može da se zapita da li se radi o neznanju ili o želji da stvarnost liči na njihove fantazije?

Odlaskom u Moskvu na obeležavanje Dana pobede, Aleksandar Vučić nije samo ispunio očekivanje većine građana Srbije, učinio je mnogo više. Pokazao je da Srbija, uprkos turbulencijama na globalnoj sceni, ima kičmu, državni instinkt i spremnost da čuva ono što je u političkoj epohi postalo retkost – doslednost. Predsednikova poseta Moskvi predstavlja kontinuitet srpske spoljne politike koja, uprkos svim pritiscima, drži kurs nezavisnosti i samostalnosti.

Susret sa Vladimirom Putinom, kao i sastanci sa kineskim predsednikom Si Đinpingom i Patrijarhom Kirilom, jesu događaji koji ne izražavaju samo diplomatski format već u sebi nose istorijsku simboliku i geopolitički impuls koji će se meriti u narednim godinama i decenijama, a ne u naslovima sutrašnje štampe. Susret sa Putinom će biti poseban trenutak za sve one u Srbiji koji veruju u bratstvo dva naroda, u istorijski savez koji nije utemeljen na trenutnom interesu, već na zajedničkom stradanju, veri, kulturi i geopolitičkoj bliskosti. Srbi u ovoj poseti prepoznaju više od protokolarnog gesta, u njoj vide potvrdu istorijske istine, podsećanje da smo kao narod bili na pravoj strani u Drugom svetskom ratu i da danas nismo spremni da se odreknemo tog nasleđa u zamenu za tuđe narative.

Dok su „drugosrbijanci“ zbijali redove na društvenim mrežama, predviđali „bežaniju“ od Moskve i pričali o „padanju u izolaciju“, realnost ih je još jednom demantovala. Ovi glasovi, samozvanih tumača „moralne budućnosti Srbije“, zanemaruju da Srbija nije neutralna samo vojno, već i civilizacijski. I tu leži suština, jer Srbija nije neutralna iz straha, već iz snage. Srbija ne bira stranu u konfliktu velikih sila, nego ostaje uz one vrednosti koje su i njoj omogućile da preživi i opstane. Zato je Srbija prisutna na Crvenom trgu u stroju pobednika. Zato je uz Rusiju kad se slavi poraz nacizma. Zato sarađuje sa Kinom koja nam nije postavljala ultimatume i rušila nam otadžbinu navođenim projektilima, već gradila pruge, fabrike i poverenje.

U trenutku kad se svet prelama, Srbija pokazuje stabilnost, hrabrost i mudrost. Upravo onakvu kakvu i treba da ima narod koji dobro zna ko mu je bio saveznik kad je bilo najteže. Predsednik Vučić je svojim odlaskom u Moskvu podvukao crtu — Srbija jeste i ostaće verna sebi.

Parada u Moskvi nije samo komemoracija — to je platforma identiteta. Za Srbiju, učešće na njoj nije pitanje simbolike, već istorijske obaveze. Naš narod je, kao malo koji u Evropi, podneo teške žrtve u borbi protiv nacizma i fašizma. Zaboraviti to, ili se distancirati od toga, značilo bi odreći se sopstvenog porekla. A upravo to je suštinski problem drugosrbijanštine i istorijske kratkovidosti koja je vodi ka tome da današnje odluke meri isključivo kroz prizmu evrocentričnih kriterijuma, ignorišući dublju geopolitičku strukturu sveta koji nastaje.

Prisustvo Aleksandra Vučića danas i sutra u Moskvi svedoči da Srbija nije predmet spoljne politike drugih, već da je subjekt sopstvene. Ona razgovara i nije sluškinja, odlučuje u svoje ime i gradi odnose ne moleći za njih. I konačno, ovo nije pobeda jednog čoveka, već ukupno jednog naroda. Srbija je, ovim korakom, pokazala da zna ko je, šta je i gde joj je mesto. Ni na Zapadu ni na Istoku, već tamo gde su joj saveznici, prijatelji i istina. A oni su ovih dana u Moskvi.

BONUS VIDEO