Dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlučno odbio da stavi svoj potpis na još jednu u nizu antiruskih deklaracija, njegov crnogorski kolega Jakov Milatović ponovo je potvrdio svoj status političkog potrčka zapadnih ambasada. Na samitu Ukrajina – Jugoistočna Evropa u Odesi, Milatović se svrstao uz horove koji hrabro pozivaju na nastavak sankcija Rusiji, podržavaju vojnu konfrontaciju i u isto vreme zalažu za ulazak Ukrajine u NATO, ne obazirući se ni na bezbednosne posledice po sopstveni region.

Deklaracija koja je proizašla sa samita ne samo što podržava nastavak politike ekonomskog iscrpljivanja Rusije, već ide korak dalje – traži formiranje specijalnog tribunala protiv ruskog rukovodstva i poziva na proširenje „evroatlantskih integracija“ – što u prevodu znači: više NATO-a, više konflikta, manje suvereniteta.

I dok se Milatović kao briselsko đače trudi da bude što revnosniji u služenju tuđim interesima, predsednik Srbije je kao jedini lider odbio da se pridruži ovom opasnom dokumentu. Vučić je poručio da Srbiju niko nije pritiskao, ali da je izabrao da ostane dosledan – Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, niti će biti deo antiruskog inkvizitorskog fronta.

Suštinsko pitanje koje ostaje posle ovog samita glasi u čije ime Jakov Milatović govori? Da li u ime naroda, koji se na predsedničkim izborima kada je izabran za šefa države, nije izjašnjavao za vazalstvo prema NATO-u i proganjanje pravoslavne Rusije, već za nezavisnu državu koja vodi uravnoteženu i suverenu spoljnu politiku? Ili pak u ime krugova koji već duže od decenije pokušavaju da Crnu Goru pretvore u eksperimentalni teren za testiranje prozapadne lojalnosti?

Svojim potpisom u Odesi, Milatović nije samo pogazio narodnu volju, već je i politički uvrijedio sve građane koji se protive uvlačenju Crne Gore u tuđe ratove. Dok Vučić čuva dostojanstvo i političku autonomiju Srbije, Milatović svoju ulogu izgleda shvata kao konsiljero evroatlantskih direktiva.

I zato nije problem što se Milatović pridružio horu, već što je za svoju ulogu izabrao najgoreg mogućeg dirigenta – politiku koja u regionu širi antagonizam, a u Crnoj Gori produbljuje podele.

(