Sve što se dešava na ulicama Srbije od 13. avgusta - organizovane akcije, paljevine, fizički napadi, rušenja i javni pozivi na ubistvo - u potpunosti ispunjava zakonske uslove iz člana 391 Krivičnog zakonika.

Mladen Nenadić je po zakonu dužan da reaguje kao specijalni tužilac za dela terorizma - ali ćuti. Ćutanje u ovom kontekstu više nije pasivnost, već saučesništvo. Ako on ne pokrene postupak sada, kada je država direktno napadnuta, onda se postavlja pitanje - kome služi.

Da li Mladen Nenadić ćuti jer se plaši posledica, ili zato što je deo dogovora sa organizatorima nasilja, rektorom Đokićem i političkim centrima moći izvan institucija, ili možda zato što više ni ne postupa u interesu ove države, već radi u korist onih koji je destabilizuju?

Zakon ne može biti primenjiv samo kad odgovara. Ako tužilac za terorizam ne štiti državu onda, po svakom principu odgovornosti, taj tužilac više nema legitimitet da tu funkciju obavlja.

Istina se ne brani tišinom. Srbija se ne brani bekstvom. Ćutanje Mladena Nenadića nije lično - ono je institucionalna izdaja.