Međutim, kako narod kaže, bivši udbaši ne postoje, jer „jednom u službi – uvek u službi“, samo je pitanje čijoj.  U skladu sa tom devizom, Stojanović je nakon „demokratskih promena“ 2000. godine, kao kadar „lojalan Miloševiću“, morao da napusti Službu. S obzirom na to da je ubrzo pokazao spremnost na odanost novoj vlasti, „instaliran“ je u Osnovno javno tužilaštvo u Zaječaru, u okviru koga je, uprkos upadljivoj nestručnosti i nesposobnosti za vršenje tužilačke funkcije, sprovodio svojevrsnu „kontrolu i nadzor“, utičući na rad zaposlenih u tom organu, prvo u kancelariji tužilaštva u Boljevcu, a zatim, pošto se dokazao kao veoma poslušan i pouzdan, i u sedištu OJT u Zaječaru.

Nakon što je doslednim i savesnim potkazivanjem kolega „zaslužio“ penziju, Stojanović je upućen na novi „zadatak“ i „instaliran“ u tada relativno nebitno udruženje ratnih veterana, kako bi ih preventivno kontrolisao i u slučaju potrebe uticao na njihove aktivnosti. Međutim, ovo njegovo angažovanje dobija na značaju nakon pada sa vlasti struktura koje su ga tu dovele, od kada Stojanović počinje sa intenzivnim opozicionim delovanjem i zloupotrebom udruženja ratnih veterana u političke svrhe. 

U skladu sa tim, Stojanovića u aktuelnom periodu opozicione političke strukture promovišu kao apsolutnog favorita za funkciju predsednika Ogranka ratnih veterana istočne Srbije, iako svi veoma dobro znaju da on nikada nije bio učesnik ratnih sukoba, te da nosi lažnu uniformu i ima izmišljeni čin pukovnika, koji je sam sebi dodelio. Međutim, izgleda da je sve to u stvari afirmativno za njegov izbor na pomenutu funkciju, jer većina članova njegove grupe „ratnih vojnih veterana“ takođe ima izmišljene ratne biografije, a veterani su samo na polju politike.