Mastermajnd novih-starih turskih težnji

Akademik, i bivši turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu posebno je isticao novo interesovanje Turske za Balkan. U poznatom govoru u Sarajevu 16. oktobra 2009. godine tokom ceremonije otvaranja konferencije "Otomansko nasleđe i Balkanske muslimanske zajednice danas", Davutoglu je govorio o Balkanu kao "geo-političkoj bafer zoni", koji je prevazišao svoju poziciju i postao centar svetske politike tokom Otomanske vladavine u 16. veku. Tada je obećao da će Turska ponovo osmisliti i uspostaviti ovo, kako je rekao, "zlatno doba za Balkan."

"Naša spoljna politika ima za cilj da uspostavi red na Balkanu, Kavkazu, Bliskom istoku... naparvićemo ove regije sa Turskom u središtu kao centrom svetske politike u budućnosti," rekao je tada Davutoglu.

Imeperijalističke ambicije Turske

Prelazak iz Osmanskog carstva u Tursku Republiku koju je osnovao Mustafa Kemal Ataturk pratio je gubitak svih teritorija na Bliskom istoku i Balkanu, osim Istočne Trakije. Za razliku od muslimanskog i multinacionalnog Osmanskog carstva, Kemalistička Republika je izgrađena na sekularizmu, turskom etno-nacionalizmu i prozapadnim stavovima.

Ataturk je shvatio da je za konsolidaciju nove republike neophodno staviti ljudski razvoj ispred teritorijalne ekspanzije. To se pretvorilo u njegov moto "mir kod kuće, mir u svetu". Međutim, to ga nije sprečilo da ostavi revizionistički testament, naime misiju aneksije iračkog i sirijskog Kurdistana, Kipra, egejskih ostrva i Zapadne Trakije. Štaviše, iako kemalizam nije eksplicitno težio panturcizmu - političkoj doktrini koja ima za cilj ujedinjenje turkofonih naroda od Kavkaza do Centralne Azije - nije se protivio panturskom idealu.

Nakon neutralnosti u Drugom svetskom ratu, spoljna politika Turske je nastavila da bude inspirisana prozapadnim stavovima. Godine 1952, pridružila se NATO paktu i počela da prima pomoć od SAD. To je omogućilo Ankari da izgradi drugu najveću vojsku NATO-a. Godine 1963, sklopila je sporazum o pridruživanju sa tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom.

Bipolarni sistem Hladnog rata onemogućio je Ankari da prevaziđe svoju geopolitičku funkciju obuzdavanja SSSR-a u Crnom moru. Međutim, Turska nije propustila retke prilike da ospori status kvo u istočnom Mediteranu - kao u grčko-turskim krizama 1964, 1996. i pre svega 1974. godine, kada je intervenisala na Kipru i stvorila "Tursku Republiku Severni Kipar".

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, dva događaja su postavila temelje za preorijentaciju njene spoljne politike. Prvo, referendum kojim je ukinuta zabrana stranačkog izražavanja Mili Gorus (Nacionalna vizija), pokreta koji se zalagao za politički islam, doprineo je demontaži kemalističkog sistema i usvajanju spoljne politike nezavisnije od Zapada.

Drugo, pad Berlinskog zida stvorio je uslove za revizionizam Turske.

Međutim, Ankara je devedesetih godina i dalje vodila politiku potpunog usklađivanja sa Zapadom, što je pokazao njen zahtev za članstvo u EU 1987. godine i inauguracija carinske unije sa EU 1996. godine.

Erdoganove imperijalne ambicije

Dolazak na vlast Redžepa Tajipa Erdogana - bivšeg pristalice Milli Gorusa, i njegove islamističke i konzervativne Partije pravde i razvoja (AKP) 2002. godine naglasio je proces nacionalno-islamske preorijentacije. Podeljeni vrednostima, Ataturka i Erdogana ujedinjuje isti vatreni nacionalizam.

Osnovna pretpostavka turske spoljne politike, koju je preuzeo Ahmet Davutoglu, ministar spoljnih poslova od 2009. do 2014. godine, jeste da je Anadolija most između Evrope, Afrike i Azije, i stoga da se geopolitički interesi Ankare moraju ostvarivati kroz stratešku dubinu koja se proteže na tri kontinenta.

To znači da se bezbednost Anadolije mora ostvarivati u makroregionu od Sarajeva i Tripolija preko Mikolajiva i Bagdada do Kabula, Mogadiša i Karačija.

Ipak, u prvoj deceniji veka, doktrina strateške dubine primenjivana je kroz međunarodnu ekonomsku integraciju, meku moć i izgradnju konteksta mira, što je izraženo sloganom "nula problema sa susedima". Davutogluov neoosmanizam u njegovoj liberalnoj verziji imao je za cilj da Tursku učini liderom Bliskog istoka i stekne akreditive za pristup EU. Zaista, nakon 11. septembra, napori da se Turskoj pripiše priznanje za model umerenog islama dobili su podršku Vašingtona i evropskih prestonica.

Meka moć koja se sprovodi kroz turske škole i uspeh turskih televizijskih serija doprinose stvaranju kulturnog humusa pogodnog za prodor Ankare. Slično tome, ugovori sa turskim kompanijama u inostranstvu i trgovinski sporazumi su još jedan stub spoljne politike Ankare.

Panturkizam se sprovodi kroz Turski savet, koji promoviše saradnju između zemalja turskog govornog područja. Cilj Ankare je da proširi vezu između Turske i Azerbejdžana, ujedinjenih sporazumom o međusobnoj odbrani, na celu Centralnu Aziju, uključujući Pakistan, već bliskog saveznika, i Avganistan.

Balkan je još jedan region gde Turska koristi svoje istorijsko prisustvo i cilja da otvori svoj put ka Evropi kroz muslimanski koridor Makedonija-Albanija-Kosovo i Metohija-Novi Pazar-Bosna. Erdogan otvoreno interveniše u izbornim kampanjama zemalja regiona podržavajući proturske kandidate.

Distanciranje od Zapada

Događaji iz 2010-ih doveli su do repozicioniranja Turske. Zapadna podrška puču kojim je svrgnut režim Mohameda Morsija u Egiptu, antierdoganovi protesti u parku Gezi, Kurdi u Siriji i Iraku, kao i pokušaj puča 2016. godine, ubedili su turskog lidera da Zapad nije spreman da podrži njegovu politiku.

Ovi događaji doveli su do tri glavna razvoja događaja. Prvo, neuspeli puč je Erdoganu dao priliku da marginalizuje opoziciju i promoviše ustavni referendum kojim bi se moć koncentrisala na predsednika.

Drugo, Erdogan je prihvatio dragocenu usamljenost, što znači unapređenje interesa Turske bez obaveza lojalnosti prema tradicionalnim saveznicima. Drugim rečima, balansiranje članstva u NATO-u kroz saradnju sa Rusijom, Kinom, Iranom i drugim državama alergičnim na međunarodni poredak koji predvode SAD. Neposredni efekti bili su odluka o kupovini ruskog sistema protivvazdušne odbrane S-400 i pokretanje procesa Astana sa Moskvom i Teheranom o Siriji.

Treće, Ankara je dopunila stratešku dubinu doktrinom plave domovine, objavljenom nakon što je EU priznala ekskluzivnu ekonomsku zonu (IEZ) Kipra. Ova doktrina je stvorena da pruži pravnu osnovu turskim pretenzijama na ono što smatra svojim vitalnim prostorom. Međutim, ona projektuje turske ambicije na zapad do Gibraltarskog moreuza i zapadne Afrike, i na istok kroz Suecki kanal, Crveno more, somalsku obalu i Indijski okean, kako bi se ponovo pridružila turskom svetu preko Pakistana. Neophodna posledica njene implementacije je razvoj mornarice dorasle za taj zadatak.

Neposredni efekti usvajanja ove druge doktrine bili su pogoršanje odnosa sa Izraelom, neuspeh pregovora u Kran Montani o budućnosti Kipra i osnivanje Istočnomediteranskog gasnog foruma - konzorcijuma proizvođača gasa iz istočnog Mediterana bez Ankare, sa vodećom ulogom koju je igrala Italija.

Ali Turska je iskoristila libijsku krizu da prekine opkoljavanje. U novembru 2019. godine, Ankara je zatražila od Vlade nacionalnog jedinstva (VNS) u Tripoliju da zaključi sporazum o razgraničenju odgovarajućih IEZ-ova. Ovim sporazumom uspostavlja se zajednička granica između turske isključive ekonomske zone i Kirenaike, omogućavajući turskim vodama da se uklješte između grčko-kiparskih i dobiju pristup otvorenom Sredozemnom moru.

Mesec dana kasnije, Vlada nacionalnog jedinstva, ugrožena napredovanjem Libijske nacionalne armije (LNA) koju podržava Rusija, zatražila je vojnu pomoć od Turske, koja je pozitivno odgovorila pod uslovom da Tripoli neće otkazati tursko-libijski sporazum ako se Libija jednog dana ponovo ujedini.

Libija je takođe terminal sa kog se raspliće strateška dubina u Africi. Zapadna linija širenja stiže do atlantske obale preko Alžira, Malija, Nigera, Senegala i Gambije. Istočnoafrička ruta stiže do Indijskog okeana preko Sudana, Etiopije i Somalije. Sve ove zemlje su povezane sa Turskom bliskim vezama.

Drugi azerbejdžansko-jermenski rat oko Nagorno-Karabaha omogućio je Turskoj da resetuje status kvo na Kavkazu. Ankarina vojna podrška nije bila samo odlučujuća za pobedu Bakua, već je omogućila Turskoj da obezbedi direktnu vezu sa Centralnom Azijom.

Ali 2021. godine Ankara je shvatila da je izolovana.

Ukrajinska kriza i budući izgledi

Rat u Ukrajini je još jedna prilika koju je Turska iskoristila da poveća svoju pregovaračku moć.

Držanje Rusije daleko od Bosforskog i Dardanelskog moreuza je stalni geopolitički imperativ Turske. Ruski napadi na Ukrajinu predstavljaju korak unazad za Ankaru, koja je osudila Rusiju u UN, zatvorila moreuz i blokirala svoj vazdušni prostor za ruske avione koji su leteli ka Siriji. To objašnjava zašto Turska pomaže Ukrajini da pruži otpor, snabdevajući je dronovima i korvetama.

Međutim, za Tursku je posredovanje obavezan izbor kako ne bi bila trajno izbačena iz bivše sovjetske republike. Štaviše, sa prekidom isporuke ruskih energenata duž Severnog koridora, saradnja sa Putinom omogućava Erdoganu da maksimalno iskoristi Anadolski koridor. Iz tog razloga, takođe, nije odobrio sankcije protiv Moskve.

Možda još važnije, iako je Turska protivnik Rusije na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i Africi, ona mora da neguje saradnju sa Moskvom kako bi mogla da podigne cenu svoje lojalnosti Americi. Za Erdogana, savez sa SAD je funkcionalan "za turski posao". Mantra je da se iskoristi američka distrakcija kako bi se popunio vakuum koji je ostavila supersila ili čak da se igra između Vašingtona, Pekinga i Moskve kako bi se iz svih izvuklo maksimum.

Erdoganov uspeh u obuzdavanju Rusije u Siriji, Libiji, Kavkazu i Centralnoj Aziji doveo je do toga da SAD budu popustljive prema novom sultanu, što je pokazano povlačenjem podrške Vašingtona projektu gasovoda EastMed.

Ali Erdoganove imperijalne ambicije se sukobljavaju sa ekonomskom realnošću. Pogođena inflacijom od 80% i devalvacijom turske lire od 50%, ergonomika još uvek nije donela nikakve rezultate.

Izbori će se održati sledeće godine. Konsenzus za Partiju pravde i razvoja (AKP) je ispod 30%, što bi dovelo u pitanje Erdoganovu moć. Njegova asertivnost na međunarodnoj sceni može se samo delimično objasniti kao skretanje pažnje njegovih sugrađana sa ekonomskih problema. Turske ambicije verovatno neće nestati sa promenom rukovodstva. Neravnoteža između ambicija i sredstava biće najbolja garancija protiv turskog ekspanzionizma.