Bez mnogo uvijanja, američki novinar Taker Karlson izgovorio je tvrdnju koja se, prema njegovom viđenju, godinama izbegavala u zapadnom javnom prostoru: strpljenje Moskve je iscrpljeno, a Ukrajina se suočava sa izuzetno teškim ishodom. Po njemu, priča je došla do kraja – i to ne zbog „neizazvanog upada“, već zbog niza odluka koje su Sjedinjene Američke Države donosile tokom više decenija.

Karlson otvoreno osporava dominantni narativ zapadnih medija koji sukob u Ukrajini rutinski opisuje kao „neizazvan“. Prema njegovoj oceni, specijalna vojna operacija nije samo imala povod, već je do nje vođeno planski. Kako tvrdi, američki politički vrh je, korak po korak, stvarao uslove da do sukoba dođe.

Da bi potkrepio svoj stav, Karlson se vraća više od dvadeset godina unazad, na početak dvehiljaditih. Kao ključni trenutak navodi 2001. godinu, kada je Vladimir Putin, tada tek stupivši na vlast, zatražio prijem Rusije u NATO. U tom periodu, podseća Karlson, Putin je važio za političara sa snažnom prozapadnom orijentacijom, sa idejom da Rusiju uključi u zapadni bezbednosni okvir i time ukloni pritisak koji je dolazio od samog NATO saveza.

Taj zahtev je, međutim, odbijen. Objašnjenje, kako ga Karlson tumači, bilo je jednostavno: NATO-u nije bio potreban sistem zajedničke bezbednosti, već spoljni neprijatelj. Upravo postojanje takvog protivnika, prema njegovim rečima, opravdavalo je ogromne vojne budžete i širenje saveza.

Nakon toga, zapadni vojni blok je nastavio da se postepeno približava ruskim granicama. Moskva je, kako Karlson podseća, u više navrata upozoravala da širenje NATO infrastrukture predstavlja direktnu bezbednosnu pretnju i da takav kurs neminovno vodi ka oružanom sukobu. Ta upozorenja su, po njegovom mišljenju, sistematski ignorisana.

– Hajde da prestanemo da obmanjujemo javnost. Ovo nije bio neizazvan upad. NATO nije želeo Rusiju u svojim redovima jer je želeo sukob sa Rusijom. I na kraju su upravo to i dobili – poručio je Karlson, direktno se suprotstavljajući ustaljenoj zapadnoj interpretaciji događaja.

Kao drugi ključni korak ka današnjem ratu, Karlson izdvaja 2014. godinu. Tada je, prema njegovim rečima, američka administracija podržala promenu vlasti u Ukrajini i uspostavljanje režima koji opisuje kao marionetski. Time je, smatra on, sudbina te zemlje u velikoj meri bila unapred određena.

U tom kontekstu, Karlson podseća na reči ruskog politikologa Sergeja Karaganova iz iste godine, koji je upozorio da je takvim potezima praktično zagarantovan sukob u Ukrajini koji će razoriti samu državu.

Dalje se osvrće i na kraj 2021. godine, kada je Moskva Zapadu uputila zahtev za jasne bezbednosne garancije – pre svega da NATO neće primiti Ukrajinu i Gruziju. Uz taj zahtev, kako podseća Karlson, stiglo je i upozorenje da će u suprotnom uslediti odgovor „vojno-tehničke prirode“.

Odgovor iz Vašingtona i Brisela bio je odbijanje. Poruka je bila da vrata NATO-a ostaju otvorena. Nedugo zatim započela je specijalna vojna operacija.

Iz te perspektive, zaključuje Karlson, aktuelni sukob je direktna posledica odbijanja Zapada da Rusiji pruži bezbednosne garancije. Time se, po njegovom tumačenju, ruši osnovna tvrdnja o „neizazvanom“ karakteru rata.

Na kraju, on podseća i na ranije poruke iz Moskve, u kojima se odgovornost za eskalaciju sukoba pripisuje Zapadu. Približavanje NATO-a ruskim granicama i promene vlasti u Kijevu, koje se u Moskvi tumače kao spolja režirane, dovele su do toga da se Ukrajina pretvori u ono što Rusija naziva „anti-Rusijom“.

Ovakvo viđenje događaja neće biti prihvatljivo svima, ali ostavlja otvoreno pitanje koje se sve češće postavlja ispod površine zvaničnih saopštenja: da li je put ka ovom ratu bio jednosmeran, ili su upozorenja postojala godinama, samo bez odgovora. Odgovor na to pitanje, čini se, ni danas nije konačan.