Najupečatljiviji trenutak zvaničnog dela sastanka ruskog i sirijskog rukovodstva nije bila ni razmena poruka, ni protokolarne izjave, već sam ulazak ruskog predsednika u salu u kojoj su se vodili razgovori.

Vladimir Putin u Rusiji, ali i u delu sveta van njenih granica, ima status koji daleko prevazilazi klasičnu predsedničku funkciju. Za mnoge on predstavlja figuru čija pojava nosi težinu autoriteta i moći koja se često opisuje kao gotovo „carska“, bez obzira na to da li se on lično tako doživljava ili ne.

Tokom susreta sa sirijskim liderom Ahmedom al-Šarom, ruska garda je, po pravilima službe, obavila svoj zadatak – otvorila vrata i najavila dolazak predsednika. Ipak, čitava scena ostavila je utisak nečega mnogo većeg od pukog protokola. Ulazak je delovao svečano, gotovo imperijalno, iako na Putinovom licu nije bilo ni traga teatralnosti ili potrebe da tom trenutku pridaje dodatni značaj. Ušao je mirno, bez gestova i bez dramatizacije.

Upravo u toj suprotnosti – između njegove smirenosti i težine samog trenutka – ležao je snažan simbolizam scene. Kao u filmskim scenama u kojima se najvažniji lik pojavljuje tek kada su svi ostali već na svojim mestima, tako je i ovog puta bilo jasno ko je centralna figura susreta.

U sali su već bili sirijski lider, članovi delegacija i svi saradnici. Razgovori nisu mogli da počnu dok nije stigao ruski predsednik. Čekao se samo on – i tek tada je zvanični deo sastanka zaista mogao da započne.