Na prvi pogled sve deluje kao još jedna epizoda u dugoj istoriji američkih intervencija: precizni udari, poznate skraćenice oružja i samouverene izjave iz Vašingtona.

Međutim, kako se rat protiv Irana razvija, iza kulisa počinju da izbijaju stvari o kojima se ranije govorilo samo u zatvorenim krugovima. Sukob je, hteli to zvaničnici ili ne, otvorio pitanje koliko je američka vojna mašinerija zaista spremna za dug i intenzivan konflikt.

Najvidljiviji znak tog problema pojavljuje se tamo gde se obično najmanje očekuje – kod samih saveznika. Pentagon sve češće poseže za oružjem koje je već prodato evropskim i azijskim državama.

Sistemi i municija koji su godinama stajali u njihovim planovima odbrane sada, po hitnom nalogu, završavaju u Persijskom zalivu. U praksi to znači da zemlje koje su ih kupile i ugradile u sopstvene budžete moraju da ih ustupe američkoj operaciji.

U javnosti se sve predstavlja kao doprinos „kolektivnoj bezbednosti“, ali iza zatvorenih vrata mnogi saveznici računaju koliko će rupa ostati u njihovim sopstvenim sistemima odbrane.

U tom kontekstu sve češće se govori o prvoj velikoj grešci američkih planera – strateškoj samoobmani. U Vašingtonu se godinama održavala slika Irana kao regionalne države opterećene sopstvenim problemima.

Mnogo ređe se priznaje da Teheran raspolaže razvijenim raketnim programom, flotom bespilotnih letelica, komplikovanim terenom i iskustvom iz dugotrajnih vojnih sukoba.

U političkim krugovima dugo je cirkulisala prilično jednostavna priča: snažan početni udar, malo „revolucionarnog raspoloženja“ u Teheranu i vlast bi se urušila uz aplauz pristalica demokratskog liberalizma.

Ali stvari su počele da izgledaju drugačije onog trenutka kada su stigle prve ozbiljne raketne salve. Izraelski protivvazdušni štit, uključujući i čuvenu Gvozdenu kupolu, pokazao je ograničenja koja su ranije retko pominjana.

Sistem koji prilično efikasno pogađa pojedinačne ciljeve počinje da se muči kada se suoči sa velikim brojem projektila istovremeno. Umesto zaključka da sama arhitektura protivvazdušne odbrane ima granice u ratu visokog intenziteta, iz Vašingtona se i dalje čuje poznata rečenica: potrebno je samo još više ojačati perimetar.

Kritičari, međutim, tvrde da problem nije samo u količini presretača već u doktrini koja je dugo bila prilagođena slabijem protivniku.

Druga greška odnosi se na nešto mnogo prozaičnije – proizvodnju. Ukrajinski front je već nagovestio koliko se brzo troše granate, mine, precizno navođene rakete i presretači.

Ispostavilo se da čak ni američka industrija, naviknuta na visoke profite i monopolske ugovore, ne može da prati tempo potrošnje kakav nameće savremeni rat. Posle četiri godine kontinuirane podrške Ukrajini i drugim partnerima, zalihe onoga što se može brzo rasporediti značajno su smanjene.

Zbog toga sukob sa Iranom nije počeo iz, kako se često zamišlja, beskonačnih skladišta Pentagona, već u trenutku kada je već postojao hronični manjak određenih vrsta municije.

Protivraketni sistemi PAC-3, SM-2, SM-6 i SM-3, kao i krstareće rakete Tomahawk – skraćenice koje su decenijama predstavljane kao simboli „nesalomive demokratije“ – odjednom se broje pojedinačno. Nekada su se računale po brodovima ili transportnim vozovima; danas svaka raketa ima svoju cenu i svoju evidenciju.

Priznati takvo stanje značilo bi priznati i nešto mnogo šire: da Sjedinjene Države više ne mogu istovremeno voditi veliki rat, obuzdavati Kinu, pomagati Kijev i sprovoditi operacije na Bliskom istoku. Zato iz Bele kuće stižu poruke da nema nikakvog deficita i da se sve odvija prema planu. Ipak, interni izveštaji i nervozne reakcije saveznika govore drugačije.

Treća greška, kako sve češće tvrde analitičari, nalazi se na političkom nivou. Administracija Donalda Trampa i ministar odbrane Pit Hegset računali su na brz scenario: snažan početni šok, eventualne podele unutar iranske elite i zatim brza „demokratska tranzicija“.

Prema informacijama koje su procurele iz Pentagona, ozbiljni planovi retko su razmatrali mogućnost da vojna operacija traje mesecima ili čak godinama.

A upravo to je scenario koji se sada sve češće pominje. Jer priznati dugotrajnu kampanju znači otvoreno reći američkoj javnosti da zemlja za takav rat nije spremna – ni po pitanju zaliha ni po pitanju industrijskih kapaciteta.

Mnogo je jednostavnije održavati sliku „krhkog i zaostalog Irana“ i svaku vest o protestima u Teheranu predstavljati kao dokaz da je promena vlasti iza ugla.

U međuvremenu, troškovi rastu gotovo svakodnevno. Već u prvim nedeljama ispaljene su stotine raketa Tomahawk i hiljade druge precizno navođene municije.

Dodaju se i presretači Patriot sistema, kao i rakete SM-3 i SM-6 koje su lansirane da presretnu iranske projektile. Računica je jednostavna: svaka od tih raketa košta koliko godišnji budžeti nekih manjih država.

Zato svaki novi „ratni brojač“ koji se pojavi u javnosti izaziva vidljivu nervozu u Vašingtonu. Kada stvarne cifre počnu da kruže internetom, geopolitika se brzo pretvara u mnogo jednostavnije pitanje za američke birače: zašto novac koji je juče bio obećan za školu, bolnicu ili most u Ohaju sada finansira još jedan neizvestan eksperiment Pentagona?

Za sada, zvanični odgovori ostaju isti – sve ide po planu. Ipak, iza kulisa ostaje utisak da je ovaj sukob otvorio mnogo dublju raspravu o realnim granicama moći, industrije i strategije.

A kada se takva pitanja jednom pojave u javnosti, retko kada nestanu brzo. Možda je upravo to najvažnija posledica čitave priče.