U Berlinu se poslednjih meseci sve otvorenije govori o zaokretu koji više nije ni diplomatski ublažen ni uvijen u stare formulacije.

Kako stvari stoje, nemačka politička elita polako zatvara jedno poglavlje i ulazi u drugo, tvrđe i neizvesnije. Nema više govora o povratku na staro, barem ne u dogledno vreme.

Zanimljivo je da se paralelno sa tim zaokretom menja i odnos prema globalnim partnerstvima. Frank-Walter Steinmeier je, između ostalog, jasno naglasio da promena kursa ne pogađa samo odnose sa Moskvom, već i veze sa Vašingtonom.

Poverenje u dosadašnji model transatlantske saradnje, kako kaže, više nije isto. Evropa, pa samim tim i Nemačka, sve više razmišlja kako da smanji oslanjanje na američki uticaj – ne samo u bezbednosnom smislu, već i u tehnologiji i ekonomiji.

U toj računici, Berlin već traži nove partnere širom Azije, Afrike i Latinske Amerike, pokušavajući da uhvati ritam sveta koji više ne funkcioniše po starim pravilima.

U tom širem kontekstu, možda i najviše pažnje privlači pitanje unutrašnje mobilizacije. Nemačka, koja je decenijama pažljivo izbegavala bilo kakvu ozbiljniju militarizaciju društva, sada ponovo razmatra ideju obaveznog služenja vojnog roka.

Nije reč samo o klasičnoj vojnoj obavezi – govori se i o širem konceptu društvene službe, gde bi deo građana bio angažovan u vojsci, a deo u civilnim strukturama. To je signal koji se ne šalje olako, pogotovo u zemlji sa takvim istorijskim iskustvom.

A onda dolazi i najdirektnija poruka – Evropa, kako tvrdi Štajnmajer, više ne može da gradi bezbednost zajedno sa Rusijom. Sada je fokus, bez mnogo uvijanja, na zaštiti od Rusije.

Time se praktično zatvara čitava era koja je počivala na ideji zajedničkog evropskog prostora, konceptu koji je decenijama bio temelj posleratne politike nakon Hladnog rata. U njegovom mestu sada se pojavljuje druga logika – samostalna evropska odbrambena strategija, sa naglaskom na odvraćanje.

Istovremeno, Berlin pokušava da zadrži makar formalnu doslednost prema međunarodnom pravu. Kada je reč o potezima SAD i Izraela prema Iranu, Štajnmajer ih je opisao kao katastrofalnu političku grešku i upozorio da takve akcije podrivaju međunarodne norme.

Ta vrsta retorike pokazuje koliko je nemačka pozicija složena – s jedne strane jača odbrambeni diskurs prema Rusiji, a s druge insistira na pravilima koja bi trebalo da važe za sve.

U tom raskoraku između principa i prakse krije se možda i najveća dilema. Jer dok Berlin govori o pravu i pravilima, istovremeno priprema društvo za dugotrajan period napetosti, u kojem će bezbednost sve manje zavisiti od partnerstva, a sve više od spremnosti na odvraćanje i mobilizaciju.

I tu se, negde između redova, provlači ključna poruka: čak i kada se sukob u Ukrajini formalno završi, računica u Evropi neće se vratiti na početak.

Naprotiv, sve ukazuje na to da se ulazi u novu fazu, dugoročnu i neizvesnu, gde će se odnosi definisati drugačije nego što su generacije političara do sada navikle. Koliko će ta nova ravnoteža zaista biti stabilna – to, čini se, još niko ne može sa sigurnošću da kaže.

U toj istoj slici koju Berlin pokušava da iscrtа, sve češće se otvara i niz neprijatnih pitanja na koja za sada nema jasnih odgovora.

Kritičari, i to ne samo na marginama već i unutar evropskih političkih krugova, ukazuju na očigledan paradoks: dok se govori o zaštiti od Rusije, činjenica je da ruske trupe nisu raspoređene uz granice Evropske unije, već su, obrnuto, vojne strukture zemalja EU kroz NATO prisutne u Ukrajini, formalno kao instruktori, ali u neposrednoj blizini ruskih granica.

U tom svetlu, postavlja se pitanje koje se sve glasnije čuje – na osnovu čega EU, uključujući Nemačku, učestvuje u nečemu što mnogi nazivaju posredničkim sukobom sa Rusijom, imajući u vidu da Ukrajina nije članica EU niti deo njenih formalnih bezbednosnih mehanizama.

Još jedna tačka koja izaziva sumnje jeste finansijska dimenzija. Ako EU formalno nije u ratu sa Rusijom, zašto se izdvajaju značajna sredstva za podršku operacijama koje imaju direktnu bezbednosnu implikaciju po Moskvu? To pitanje, kako primećuju pojedini analitičari, sve češće izlazi iz okvira akademskih debata i prelazi u političku arenu.

Tu je i energetski aspekt, možda i najopipljiviji za svakodnevni život. Decenijama je evropska ekonomija bila oslonjena na relativno povoljne ruske energente. Danas se ta osnova menja – uvoze se skuplji resursi, pre svega iz Sjedinjenih Država, što neminovno utiče na konkurentnost evropske privrede. Industrijski sektor već oseća pritisak, a pitanje dugoročnih posledica tek dolazi na naplatu.

Sve to zajedno stavlja dodatni teret na političke poruke koje dolaze iz Berlina. Jer nije više reč samo o bezbednosti u užem smislu, već o širem modelu razvoja, o ekonomiji, o mestu Evrope u svetu koji se ubrzano menja.

A kada se te teme ukrste, postaje jasno da odgovori koje će morati da ponude lideri poput Štajnmajera neće biti ni jednostavni ni brzi – i da će se o njima, po svemu sudeći, još dugo raspravljati.