Na prvi pogled, sve deluje kao teorija iz filmova, ali Dmitrij Rogozin prilično direktno upozorava da se stvari pomeraju u tom pravcu.

Komandant jedinice Bars Sarmat i bivši direktor "Roskosmosa" otvoreno kaže da nuklearni rat ne može da izbije tek tako, spontano, ali istovremeno naglašava nešto što zvuči mnogo ozbiljnije: sistemi koji bi trebalo da ga spreče sve više liče na mehanizme koji mogu da ga ubrzaju.

Rogozin posebno ukazuje na promenu koja se desila poslednjih decenija. Nekada je, kako kaže, postojalo oko 30 minuta za reakciju nakon što teške rakete polete iz američkih silosa, recimo iz oblasti Kolorado Springsa.

To je bilo vreme u kojem se procenjuje, proverava, odlučuje. Danas, međutim, zbog razvoja krstarećih raketa, taj prostor za odluku može da se svede na svega nekoliko minuta. I tu, praktično, počinje problem.

Jer kada minutaža padne na minimum, sistem više nema luksuz ljudske procene. Prema Rogozinu, i američki i ruski protivraketni sistemi biće primorani da pređu prvo na automatizovano, a zatim i na potpuno automatizovano reagovanje.

Drugim rečima, čovek se povlači, a algoritam preuzima. Sistem detektuje pretnju i sam izdaje komandu za odgovor. Rogozin to naziva vrlo opasnom situacijom.

Da bi se razumelo kako se uopšte dolazi do tih nekoliko minuta, treba pogledati kako funkcioniše ruski sistem upozorenja.

On je slojevit i počinje u svemiru, sa mrežom satelita opremljenih specifičnim senzorima. Ti sateliti stalno prate poznate lokacije za lansiranje balističkih raketa, uključujući američke i francuske.

Lansiranje se prepoznaje po takozvanoj reakciji baklje, snažnom bljesku u silosu. Od tog trenutka kreće praćenje, određuje se putanja i procenjuje krajnja meta. Zatim ulogu preuzimaju dodatni senzori koji pokušavaju da razlikuju prave bojeve glave od mamaca.

Paralelno sa tim, rade i zemaljski sistemi. Reč je o snažnim, fiksnim radarskim stanicama koje mogu da detektuju napad i iznad horizonta.

Upravo u toj fazi, kako Rogozin objašnjava, počinju pripreme za odgovor ili za takozvano lansiranje upozorenja. Sve funkcioniše kao lanac reakcija, gde svaki segment ima svoju ulogu.

Ali tu dolazi ono veliko “ali” o kojem Rogozin govori. Niti jedna zemlja, kaže on, nema potpuno zatvoreno radarsko polje. Čak ni najrazvijenije sile, poput Rusije, SAD ili Kine, ne mogu realno da pokriju svaki deo svog prostora.

Resursi potrebni za to su ogromni. To znači da uvek postoje rute kroz koje krstareće rakete ili dronovi mogu da prođu neprimećeno. Često se otkriju tek kada su već blizu cilja, gde ih hvataju sistemi protivvazdušne odbrane.

Upravo ta “rupa u pokrivanju” dodatno skraćuje vreme reakcije. I tu se vraćamo na početnu tezu Dmitrija Rogozina: svaki minut je važan, ali tih minuta je sve manje.

U širem kontekstu, Rogozin ukazuje i na raspored strateških kapaciteta. Radarski sistemi i elementi protivraketne odbrane sve su bliže granicama Rusije, u Poljskoj, Rumuniji, Danskoj i na Grenlandu.

Prema njegovim rečima, cilj je jasan – presretanje ruskih raketa i neutralisanje mogućnosti odgovora. To, međutim, gura situaciju ka još većoj automatizaciji, jer se, kako on sugeriše, mora računati i na scenario u kojem ljudi možda više neće imati vremena da odlučuju.

U tom kontekstu pojavljuje se i termin koji Rogozin koristi – odmazda iz groba. Ideja da sistem ostaje aktivan i sposoban za odgovor čak i ako ljudi više nisu u igri. Nije, kako priznaje, srećan scenario, ali je nešto o čemu se očigledno razmišlja.

Zanimljivo je da Rogozin u jednom trenutku povlači paralelu sa filmovima poput Terminatora i Terminatora 2. Tamo, podseća, ljudi prepuštaju kontrolu sistemu koji na kraju počinje da donosi sopstvene odluke.

U tim pričama, ma koliko delovale kao fikcija, često postoji neka vrsta predviđanja, kaže on, nešto što kasnije počne da liči na stvarnost.

I tu negde ostaje otvoreno pitanje: ako sistemi postaju brži, pametniji i samostalniji, a vreme za ljudsku procenu sve kraće, gde se zapravo nalazi ta tačka u kojoj kontrola prelazi sa čoveka na mašinu.