Još jednom je Novak Adžić iskoristio javni prostor da nastavi svoju prepoznatljivu kampanju – ovaj put usmerenu direktno protiv trobojke, simbola koji za mnoge u Crnoj Gori nije samo zastava, već deo identiteta i istorijskog nasleđa.

Adžić je trobojku nazvao „besmislenom pričom“, čime je jasno stavio do znanja da za njega nema mesta ni za tradiciju ni za osećaj pripadnosti koji taj simbol nosi. Istovremeno, poruka da se „više ne treba baviti“ tim pitanjem deluje kao pokušaj da se čitavo jedno nasleđe jednostavno – ukine.

Nije ovo prvi put. U nizu svojih javnih nastupa, Adžić uporno nastoji da minimizira, relativizuje ili potpuno negira sve ono što ima veze sa srpskim identitetom u Crnoj Gori. Svaki put meta je drugačija – jednom istorijske ličnosti, drugi put crkva, a sada i sama zastava.

Ovoga puta, kroz nabrajanje istorijskih perioda i ličnosti, pokušava da stvori utisak kako trobojka nema nikakvo utemeljenje. Ali suština njegovog nastupa nije u istorijskim podacima, već u poruci – da simboli koji su generacijama imali značaj treba da budu proglašeni suvišnim ili „besmislenim“.

Pozivanje na pojedine istorijske primere i opise zastava služi mu samo kao sredstvo da tu tezu učini uverljivijom. Međutim, iza te konstrukcije stoji jasna namera – da se sve što podseća na srpsko nasleđe u Crnoj Gori postepeno potisne i izbriše iz javnog prostora.

I upravo zato ova izjava nije izolovan slučaj, već deo kontinuiteta. Kontinuiteta u kome Novak Adžić ne odustaje od svoje misije – da kroz navodno „istorijsko tumačenje“ vodi upornu borbu protiv srpskog identiteta.

U toj borbi, čini se, ništa nije slučajno – pa ni to što je sada na meti trobojka.