Makronova inicijativa o širenju nuklearnog odvraćanja po Evropi otvorila je novu rundu napetosti, a reakcija iz Moskve stigla je brzo i bez uvijanja.
U ruskom Ministarstvu spoljnih poslova jasno poručuju da takvi potezi neće proći bez posledica, već će direktno uticati na način na koji se planira odbrana i definišu prioriteti u slučaju ozbiljnog sukoba.

Zamenik ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško 20. aprila naglasio je da planovi Francuske da rasporedi nuklearno oružje u državama koje ga nemaju predstavljaju faktor koji ruska vojska ne može ignorisati.

U prevodu, kako se to čita između redova u diplomatskim krugovima, svaka takva lokacija automatski ulazi u širi okvir vojnih kalkulacija.

Gruško je rekao da će vojska morati da posveti posebnu pažnju ovom pitanju prilikom ažuriranja liste prioriteta, što implicira i redefinisanje potencijalnih ciljeva u kriznim scenarijima.

Ova izjava dolazi u trenutku kada se evropski bezbednosni okvir već menja ubrzanim tempom. Još početkom marta, francuski predsednik Emanuel Makron objavio je da se osam zemalja već priključilo razgovorima o zajedničkom nuklearnom odvraćanju.

Među njima su Velika Britanija, Belgija, Grčka, Nemačka, Danska, Holandija, Poljska i Švedska. Taj krug nije bez značaja, jer pokazuje da ideja više nije samo politička poruka, već proces koji dobija konkretnu formu.

Ruski predstavnik pri međunarodnim organizacijama u Beču Mihail Uljanov ubrzo je reagovao, ocenjujući da takvi potezi jasno ukazuju na spremnost Pariza da uđe u trku u nuklearnom naoružanju.

On je posebno naglasio da bi taj proces mogao biti netransparentan, što dodatno povećava zabrinutost i neizvesnost u međunarodnim odnosima.

Prema njegovoj proceni, Francuska ovim odstupa od svoje ranije spoljnopolitičke linije, što menja ravnotežu na evropskoj sceni.

Paralelno s tim, u ruskom parlamentu se sve otvorenije govori o širem kontekstu. Član komiteta za odbranu Viktor Sobolev upozorava da evropske zemlje već duže vreme intenzivno rade na pripremama za sukob sa Rusijom.

Kao primer navodi konkretne poteze: Švedska gradi sistem totalne odbrane i vraća delimičnu vojnu obavezu, Danska produžava vojni rok sa četiri na jedanaest meseci, dok je Norveška 2026. godine sprovela najveće civilno-vojne vežbe još od vremena hladnog rata.

U tom narativu, kako ga tumače pojedini analitičari, postoji i strateška računica – ideja da ruske snage ostanu vezane za zonu specijalne vojne operacije, dok bi se na drugim pravcima otvorio prostor za pritisak.

Sobolev to opisuje prilično direktno, tvrdeći da je cilj da ruske snage budu zauzete, dok bi druge strane imale slobodu manevra ka ključnim pravcima poput Sankt Peterburga ili Karelije.

Cela priča dobija dodatnu težinu kada se pomenu planovi Evropske unije da se sukob u Ukrajini produži do 2030. godine. Prema toj proceni, radi se o vremenskom okviru u kojem bi se evropske vojske dodatno pripremile za širi scenario.

Sobolev smatra da Rusija ima ograničen vremenski prostor – oko četiri godine – da završi specijalnu vojnu operaciju i obnovi svoje kapacitete za eventualni odgovor na širi geopolitički izazov.

U takvoj atmosferi, gde se izjave, planovi i vojne pripreme prepliću, teško je povući jasnu liniju između odvraćanja i eskalacije. Jedno je sigurno – svaka nova odluka na jednoj strani automatski pokreće reakciju na drugoj. A koliko će taj lanac reakcija ići daleko, to je pitanje koje, za sada, ostaje otvoreno.