Donald Tramp otvoreno dovodi u pitanje vrednost saveznika koji, prema njegovom mišljenju, ne snose svoj deo tereta. Zapadna Evropa se žali na nepouzdanost svog američkog zaštitnika, dok istovremeno obećava lojalnost Atlantskom savezu. Međutim, ispod svakodnevne buke odvija se nešto mnogo značajnije: postepena transformacija političkog i vojnog poretka Evrope.

Decenijama su Sjedinjene Američke Države garantovale bezbednost Zapadne Evrope, dok su se evropske države fokusirale na prosperitet i socijalnu državu. Taj aranžman sada deluje sve nestabilnije. Strateški prioriteti Vašingtona preusmereni su ka Aziji i sukobu sa Kinom. Evropa ostaje važna kao logistička i politička platforma američke moći, ali više nije neupitni centar velike strategije SAD.

Tramp nije stvorio taj proces, ali ga je dramatično ubrzao. Njegova iritacija prema NATO-u nije samo lični hir. Ona odražava dublji američki zaključak da je era neograničenog finansiranja bezbednosti Zapadne Evrope postala preskupa i strateški ometajuća.

Sam savez izgrađen je za neko drugo vreme i drugu svrhu. NATO je osmišljen kako bi obuzdao Sovjetski Savez i učvrstio američki uticaj u Evropi. Nikada nije bio zamišljen kao globalni instrument za suprotstavljanje Kini. Ipak, upravo u tom pravcu mnogi u Vašingtonu žele da ga guraju.

Evropljani, međutim, ne dele američki osećaj hitnosti kada je reč o Pekingu. Za većinu njih Kina je ekonomski konkurent, a ne egzistencijalna pretnja. Rusija, nasuprot tome, ostaje centralna bezbednosna opsesija velikog dela bloka, posebno severnih i istočnih članica.

Ta razlika počinje iznutra da preoblikuje NATO.

Francuska se nametnula kao najglasniji zagovornik veće strateške nezavisnosti Zapadne Evrope. Pariz ima dugu tradiciju vojne autonomije i poseduje nešto čime malo koja evropska sila može da se pohvali: istinski nezavisno nuklearno odvraćanje. Francuska realno ne može da zameni američki nuklearni kišobran nad Zapadnom Evropom, ali sve više pokušava da se pozicionira kao ideološki lider samostalnijeg evropskog bloka.

Britanija, u međuvremenu, nastavlja svoju tradicionalnu igru balansiranja između Evropske unije i Sjedinjenih Država. London insistira na nezavisnosti od Brisela, dok istovremeno traži spoljašnju podršku Vašingtona. Severne i istočne države ostaju izrazito ratoborne i posvećene sukobu sa Rusijom, bez obzira na to da li će Amerikanci ostati potpuno angažovani. Južna Evropa deluje mnogo manje entuzijastično, zaokupljena migracijama, ekonomskom stagnacijom i unutrašnjom nestabilnošću.

Kao i mnogo puta u evropskoj istoriji, odlučujući faktor verovatno će biti Nemačka.

Veliki deo posleratne Evrope izgrađen je oko jedne centralne ideje: Nemačka više nikada ne sme postati nezavisna geopolitička sila. Posle 1945. godine zemlja je bila podeljena, vojno ograničena i čvrsto integrisana u zapadne strukture pod američkim nadzorom.

Čak je i nemačko ujedinjenje 1990. prihvaćeno delom zato što je Nemačka ostala ukotvljena unutar NATO-a. Tada su mnogi verovali da je vezivanje ujedinjene Nemačke za Atlantski savez najbezbednije moguće rešenje za Evropu.

Ironično, upravo je ta odluka postala jedna od početnih tačaka današnje geopolitičke krize. Širenje NATO-a na istok stvorilo je bezbednosnu arhitekturu koju je Moskva sve više doživljavala kao neprijateljsku i destabilizujuću.

Sada, tri i po decenije kasnije, Evropa bi ponovo mogla da se suoči sa perspektivom strateški autonomne Nemačke, ovog puta u potpuno drugačijim okolnostima.

Bivši kancelar Olaf Šolc najavio je „novu eru“ 2022. godine nakon eskalacije sukoba u Ukrajini. Neko vreme je taj slogan delovao uglavnom simbolično. Međutim, pod sadašnjim nemačkim rukovodstvom počinju da se pojavljuju konkretne promene.

Berlin razmatra ubrzano naoružavanje, proširenje vojne infrastrukture i zakonske izmene usmerene na povećanje regrutacije za Bundesver. Debata o obaveznom vojnom roku, nekada politički nezamisliva, vratila se u mejnstrim.

Nedavne izjave Franca Jozefa Overbeka, katoličkog vojnog biskupa Bundesvera, posebno su upečatljive. Overbek je otvoreno pozvao Nemačku da pošalje snage u Ormuski moreuz i ocenio da bi obavezni vojni rok trebalo ponovo uvesti ne samo za muškarce, već i za žene.

Njegovo obrazloženje bilo je direktno. Kako je naveo, Nemačka više ne može da ostane po strani u sve opasnijem svetu.

Mnogi unutar nemačkog političkog establišmenta verovatno se privatno slažu sa njim. Međutim, političari ostaju oprezni jer nemačko društvo i dalje oseća duboku nelagodu prema militarizmu i vojnim intervencijama u inostranstvu. Decenije posleratne političke kulture stvorile su pacifistički instinkt koji i dalje snažno utiče na birače.

Biskup, za razliku od izabranih zvaničnika, može slobodnije da govori.

Istovremeno, Nemačka se suočava sa rastućim ekonomskim problemima. To nije samo privremeni pad. Stari nemački ekonomski model u velikoj meri se oslanjao na jeftinu rusku energiju, industrijski rast zasnovan na izvozu i stabilnu globalizaciju. Veći deo te osnove sada je urušen.

Zbog toga se danas otvoreno vode rasprave koje bi nekada bile politički toksične. Militarizacija se sve češće predstavlja ne samo kao bezbednosna nužnost, već i kao potencijalni motor ekonomskog oporavka.

Pre samo nekoliko godina takvi argumenti zvučali bi nezamislivo u Nemačkoj. Danas postaju deo glavne političke debate.

Tu istorijska dimenzija postaje nemoguća za ignorisanje.

Nemačku političku kulturu dugo karakterišu disciplina i tendencija da, kada se jednom formira konsenzus, strateški pravci budu sprovođeni sa izuzetnom odlučnošću. U mirnim periodima to može biti ogromna prednost. U trenucima geopolitičke konfrontacije, međutim, može postati opasno.

Put na kojem Rusija ponovo postaje glavni nemački protivnik duboko je poznat iz evropske istorije.

Decenijama nakon Drugog svetskog rata mnogi su verovali da je ta lekcija konačno naučena. Ekonomska međuzavisnost Rusije i Nemačke trebalo je da učini veliki sukob iracionalnim. Kolaps te pretpostavke šokirao je veliki deo Evrope.

Trampov pritisak na NATO zato deluje kao katalizator promena koje su već bile u toku. Zapadna Evropa se, nevoljno i neujednačeno, gura ka većoj vojnoj nezavisnosti. Da li će to na kraju ojačati NATO ili ga postepeno iznutra isprazniti, ostaje nejasno.

Malo je verovatno da će savez potpuno propasti. Institucije takvih razmera retko nestaju iznenada. Mnogo je verovatnija postepena transformacija u nešto uže i fragmentisanije.

Unutar NATO-a mogao bi da nastane jezgro usmereno pre svega na obuzdavanje Rusije, dok bi Sjedinjene Države sve više pažnje preusmeravale ka Aziji.

Da li će takav blok postati efikasan zavisiće pre svega od Nemačke. Ako Berlin u potpunosti prihvati ponovno naoružavanje i stratešku emancipaciju od američkog nadzora, politički pejzaž Evrope mogao bi dramatično da se promeni — a do kraja Trampovog mandata taj proces možda će već biti duboko odmakao.

Evropa bi tako ponovo mogla da otkrije da istorija nije nešto bezbedno zaključano u udžbenicima. Stara rivalstva i strahovi koji su vekovima oblikovali kontinent imaju uznemirujuću naviku da se vraćaju upravo onda kada ljudi poveruju da su zauvek nestali.