Rusija i Kina u svom spoljnopolitičkom postupanju pokazuju oprez, različite interese, ali i ograničenja

Od početka rata na Bliskom istoku mnogo se polemisalo o ulozi Rusije i Kine i njihovoj spremnosti da direktno podrže Iran. Mnogo se polemisalo i o multipolarnom svetskom poretku, kao da je on već nastupio, a nije. Takođe, često se polazi od pretpostavke da su Rusija i Kina globalne sile u punom kapacitetu, a nisu. To ne znači da proces uspostavljanja multipolarnosti nije otpočeo, već da nije okončan. Da bismo mogli da govorimo o multipolarnom poretku, neophodno je da u međunarodnim odnosima postoje najmanje tri globalne sile koje imaju i koriste u punom kapacitetu aspekte tvrde, meke i pametne moći. Prema mom mišljenju Rusija i Kina još uvek ne koriste sve navedene aspekte moći u dovoljnoj meri, kao što to decenijama čine Sjedinjene Američke Države. Ipak, ukoliko bismo pošli od pretpostavke da Rusija i Kina poseduju sva tri aspekta moći u punom kapacitetu, sama ta činjenica nije dovoljna da možemo govoriti o multipolarnom poretku, jer je neophodno da se ta snaga koristi u realpolitici. Rusija i Kina jesu sile u usponu, ali još uvek ne pokazuju spremnost da proaktivnije deluju globalno. Samim tim, svet u kom danas živimo oslikava nestabilan prelazni period iz unipolarizma u multipolarizam. Važno je da razumemo te specifičnosti i pojedinosti, kako ne bismo očekivali čudo od multipolarnog poretka, koji još uvek nije uspostavljen.

Poziciju Evrope između Zapada i Istoka sam analizirao u prethodnom tekstu, a sada ću postaviti Aziju između Istoka i Zapada, odnosno države koje su nasuprot američkim imperijalnim ambicijama i koje pretenduju da postanu globalne sile. Kao što sam Evropu posmatrao u odnosu na rusko-ukrajinski i bliskoistočni sukob, tako ću i azijske države, budući da vidim specifičnosti svojstvene pozicioniranju između dve strane.

Energetski i strateški interes!

Posmatrajući Rusiju i Kinu u odnosu na sukob između Irana i SAD/Izraela, možemo primetiti da one čekaju i ne usuđuju se da uđu u otvoren konflikt na strani Irana. Prisetimo se da su Moskva i Teheran potpisali Sveobuhvatni sporazum o strateškom partnerstvu 17. januara 2025. godine, kao okvir za bilateralnu saradnju u više oblasti, uključujući političku, ekonomsku, tehnološku i bezbednosnu oblast. Takođe, Peking i Teheran su 27. marta 2021. godine potpisali dugoročni strateški sporazum za period do 2046. godine, koji predviđa ulaganja od oko 400 milijardi dolara. Osim toga, navedene države imaju i druge interese u zoni Bliskog i Srednjeg istoka, kao što su energetski i strateški koridori (Koridor Sever-Jug, Srednji koridor, Pojas i put…). Uprkos navedenim činjenicama, odlučile su se na diplomatiju i opreznu podršku Teheranu, čekajući da budu geopolitički dobitnici ovog sukoba.

Ukoliko bismo pošli od pretpostavke da Rusija i Kina poseduju sva tri aspekta moći u punom kapacitetu, sama ta činjenica nije dovoljna da možemo govoriti o multipolarnom poretku.

Ne čudi me takav pristup, budući da Moskva i Peking mnogim pitanjima u međunarodnim odnosima pristupaju oprezno, što poslednja dešavanja u Siriji, Palestini i Venecueli potvrđuju. Dakle, Rusija i Kina za sada ne pružaju direktan i simetričan odgovor na ofanzivne aktivnosti SAD i Izraela na Bliskom istoku. Ako tome dodamo i Trampove najave u vezi sa Kubom, mišljenja sam da ćemo posmatrati isti scenario i odnos snaga u međunarodnim odnosima po tom pitanju. Da je Kuba potencijalno geopolitičko žarište potvrđuju i dešavanja u američkom Senatu gde su republikanci 28. aprila 2026. godine blokirali rezoluciju o ratnim ovlašćenjima predloženu od strane demokrata, a koja je podrazumevala da predsednik SAD mora da dobije odobrenje Kongresa za vojne operacije. Time su republikanci odbacili pokušaje demokrata da ograniče politiku predsednika Trampa prema Kubi koja je za njega „sledeća“.

Neskrivena podrška Ukrajini

Kada govorimo o rusko-ukrajinskom sukobu, neophodno je razumeti da je atlantistički Zapad od kraja Hladnog rata insistirao na antiruskom raspoloženju u Ukrajini i gurao je ukrajinski narod protiv Rusije, na šta Moskva nije imala adekvatan odgovor sve do početka neizbežne Specijalne vojne operacije, kako ju je Moskva zvanično definisala. Kraj te operacije se ne nazire i koliko god brojni analitičari ukazivali da je to ciljano „rat produženog trajanja“, mišljenja sam da  pristupi poput „kontrolisanog sukoba“ i „dođoh, videh, pobedih“ nisu realni. SAD i većina evropskih država pružile su neskrivenu podršku Ukrajini i ušle su u konfrontaciju sa Rusijom, što pod okriljem NATO rade poslednjih više od tri decenije. Kina je u tom sukobu bliža Rusiji nego Zapadu, ali i dalje vodi računa da ne pređe prag koji bi je uveo u direktnu konfrontaciju sa SAD. Kina oprezno pristupa i otvorenom pitanju statusa Tajvana, dok SAD neskriveno podržavaju tajvanski režim, što potvrđuju nedavno potpisani sporazumi o prodaji naoružanja u iznosu od 6,6 milijardi dolara. Navedeni primeri potvrđuju tezu da Rusija i Kina još uvek nisu spremne da samostalno odgovore na američke geopolitičke igre na tlu Evroazije, odnosno da nisu spremne ni na zajedničko angažovanje protiv SAD. Zbog toga postavljam Aziju između Istoka i Zapada i smatram da je to značajna početna tačka za dalje razumevanje tog problema.

Kina oprezno pristupa i otvorenom pitanju statusa Tajvana, dok SAD neskriveno podržavaju tajvanski režim, što potvrđuju nedavno potpisani sporazumi o prodaji naoružanja u iznosu od 6,6 milijardi dolara.

Zašto Rusija i Kina, ako već imaju zajedničkog neprijatelja, ne deluju direktno protiv njega u Iranu? Činjenica je da su se Moskva i Peking politički, ekonomski i privredno približili zahvaljujući spoljnopolitičkim potezima Vašingtona, koji ih istovremeno pritiska i destabilizuje njihovo neposredno geopolitičko okruženje. Ipak, ostaje pitanje da li će Rusija i Kina materijalizovati to približavanje u pogledu zajedničkog i direktnog otpora američkom imperijalizmu? Prema procenama Pentagona, rat u Iranu do sada je koštao oko 25 milijardi dolara. Siguran sam da su troškovi mnogo veći, čega je američka administracija svesna, ali propagandnim narativom umanjuju političku štetu unutar sopstvene države. Sa tim u vezi, da li Rusija i Kina čekaju da dođe do imperijalnog iscrpljivanja i da potom aktivnije reaguju? Pol Kenedi je 1987. godine pisao o „imperijalnoj prenapregnutosti“, upozoravajući da angažovanje jedne sile u različitim delovima sveta može dovesti upravo do toga. SAD od završetka Hladnog rata deluju proaktivno u različitim delovima sveta i nakon gotovo četiri decenije još uvek izazivaju Rusiju i Kinu na njihovim granicama. Činjenica je da se američka moć suočava sa problemima i da Vašington ima sve manje sposobnosti da posle razaranja jedne države uspostavi političku kontrolu, što je dokazano u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji. Iran će biti još jedan primer koji će nam pokazati da SAD mogu da pokrenu krizu, ali da sve teže mogu da je kontrolišu i zatvore prema sopstvenim interesima. Međutim, uprkos navedenim činjenicama, postavlja se pitanje do kada će Zapad da ratuje, a Istok da čeka? Da li je Iran „kamen“ koji bi trebalo da „otupi oštricu“ američkog imperijalizma i da preokrene globalni poredak?

Oprez i ograničenja

Ne postoji jednostavan i jednodimenzionalan odgovor na to pitanje. Rusija i Kina u svom spoljnopolitičkom postupanju pokazuju oprez, različite interese, ali i ograničenja. Rusija rat na Bliskom istoku vidi kao povoljan scenario za sopstvene interese, budući da je blokada Ormuskog moreuza uticala na svetsku trgovinu naftom i porast cena, što je dovelo do veće potražnje ruskih energenata od strane Kine i drugih azijskih država. Osim toga, u trenutku kada se rat u Ukrajini pretvorio u dugotrajni sukob iscrpljivanja, bliskoistočni front je preusmerio američku pažnju i pritisak na drugi region. Time je Rusija dobila više manevarskog prostora i vremena da čeka, jer svaka unutrašnja podela u Vašingtonu ide Moskvi u prilog. Isto tako, Kina ima svoje interese zbog kojih ne ulazi u direktnu konfrontaciju sa SAD. Bliskoistočni sukob se negativno odražava na osnove kineskog razvojnog modela – ekonomiju, trgovinu i energente, te bi direktna konfrontacija sa SAD dodatno ugrozila navedene aspekte. Svaki poremećaj u Ormuskom moreuzu ugrožava energetsku bezbednost i stabilnost trgovine. Sa druge strane, dugotrajno američko angažovanje na Bliskom istoku smanjuje pritisak na Istočnu Aziju i pitanje Tajvana. Zbog toga Kina u ovoj krizi istovremeno vidi rizik i priliku – rizik po energetske tokove, ali i priliku da se američka pažnja odvoji od Pacifika. Prema tome, možemo reći da Rusija i Kina koriste „strategiju strpljenja“, što je iz pozicije regionalne sile opravdano, ali za države koje nastoje da budu globalni geopolitički igrači to je pokazatelj ograničenja kapaciteta moći.

Za sada, Rusija i Kina više deluju kao sile koje osporavaju američku dominaciju nego kao sile koje nude potpuno zaokruženu alternativu

Evidentno je da Rusija i Kina diplomatski podržavaju Iran i kritikuju američku politiku, ali ne nameravaju odlučnije da podrže iransku državu, iako je percipiraju kao saveznika. Dakle, Iran nema podršku kakvu ima Izrael. Zbog toga atlantistički Zapad ratuje, a Istok čeka da Iran bude kamen koji će otupiti američku moć, sa ciljem da budu indirektni dobitnici sukoba.  

Mišljenja sam da je Azija između Istoka i Zapada jer ne može da se ujedini kao jedinstveni Istok, budući da ni Rusija ni Kina ne žele da budu u zavisnoj poziciji u odnosu na drugu stranu niti žele da prave političke kompromise. Iako su dve države povezane ekonomski i privredno, reč je o različitim civilizacijama, vizijama i projekcijama zona uticaja na evroazijskom tlu. Dodatni problem za ideju jedinstvenog Istoka jeste činjenica da ni druge velike države Azije, poput Indije, ne žele da se potčine ni zapadnoj ni kineskoj moći. Dakle, Azija nije kompaktni geopolitički blok, već prostor različitih civilizacija, interesa i strategija. Sa druge strane, Rusija i Kina nisu Zapad, ali su preuzele i uskladile određene zapadne mehanizme funkcionisanja. One su se prilagođavale zapadnom modelu, a ne Zapad istočnom modelu. To je pametna moć Zapada. To nam potvrđuje šta bi trebalo da se promeni u globalnim odnosima snaga da bismo mogli da govorimo o multipolarnom poretku. Drugim rečima, multipolarnost neće nastati samo zato što je američka moć oslabila. Za sada, Rusija i Kina više deluju kao sile koje osporavaju američku dominaciju nego kao sile koje nude potpuno zaokruženu alternativu.  Naposletku, Istok je unutar sebe podeljen i trenutno ne vidim scenario koji bi mogao da dovede do čvrstog ujedinjenja protiv atlantističkog Zapada, Zapada koji je američkom (pri)silom integrisan.

(Srpski kompas)