U razgovoru koji je vodio Glen Dizen, američki profesor Džon Miršajmer i ruski analitičar Sergej Karaganov otvorili su pitanje nuklearnog odvraćanja, granica eskalacije i budućnosti evropske bezbednosti.

Karaganov smatra da se svet nalazi u najopasnijem periodu moderne istorije. Prema njegovom tumačenju, proces je počeo sredinom dvehiljaditih godina, kada su se, kako kaže, „tektonske ploče“ međunarodnog poretka pomerile i pokrenule duboke promene.

On tvrdi da Zapad reaguje na gubitak dominantnog položaja koji je, po njegovoj oceni, održavao oko pet vekova, dok se paralelno raspadaju mehanizmi koji su decenijama sprečavali direktan sukob velikih sila.

Za Karaganova problem nije ograničen samo na rat u Ukrajini. On ocenjuje da je čovečanstvo ušlo u period lanca sukoba za koje ne postoje efikasni instrumenti zaustavljanja i da bi njihov krajnji ishod mogao biti mnogo širi međunarodni obračun.

Upravo zato poslednjih godina zagovara obnovu verodostojnosti nuklearnog odvraćanja, za koje smatra da je tokom Hladnog rata uspešno sprečavalo velike ratove.

Miršajmer se u jednom delu razgovora vraća na iskustva Hladnog rata. Po njegovom mišljenju, tada su Vašington i Moskva, uprkos žestokom rivalstvu, razvili jasna pravila ponašanja i dobro razumeli crvene linije koje nisu smele biti pređene. Danas, tvrdi on, ta pravila kao da su zaboravljena.

Kao primere navodi ukrajinski upad u Kursku oblast tokom 2024. godine i napad na jedan segment ruske strateške nuklearne trijade tokom 2025. godine. Miršajmer ocenjuje da bi tokom Hladnog rata takvi potezi bili nezamislivi upravo zbog straha od nuklearne eskalacije.

Američki profesor tvrdi da je Zapad, neposredno pre početka rata 2022. godine i nakon njegovog izbijanja, pokušavao da Rusiju izbaci iz reda velikih sila kombinacijom ekonomskih sankcija i vojne podrške Ukrajini.

Takav pristup ocenjuje kao izuzetno opasan, jer se, prema njegovom mišljenju, nijedna velika sila koja poseduje veliki nuklearni arsenal ne može bez posledica dovesti u situaciju da veruje da joj je ugrožen opstanak.

Karaganov sa druge strane insistira da je rat mnogo stariji od 2022. godine i da njegovi koreni sežu u 1994. godinu. On tvrdi da je godinama upozoravao američke i evropske lidere da će širenje NATO-a dovesti do sukoba i smatra da su se ta upozorenja na kraju obistinila.

Posebno oštro govori o stanju međunarodnog sistema. Po njegovim rečima, svet ulazi u period u kojem nestaju pravila, dok se istovremeno pojavljuju nove tehnologije koje mogu imati razornu ulogu.

Pominje biološko oružje, sajber oružje i masovnu upotrebu dronova, upozoravajući da bi upravo kombinacija takvih sredstava mogla da otvori put ka novim oblicima sukoba velikih razmera.

Najveći deo rasprave posvećen je pitanju nuklearnog odvraćanja. Karaganov tvrdi da je potrebno obnoviti strah od posledica nuklearnog rata kako bi se sprečilo dalje klizanje ka većem sukobu.

Istovremeno naglašava da se protivi upotrebi nuklearnog oružja i da bi takav potez predstavljao ozbiljan moralni teret za svaku državu koja bi ga povukla.

Ipak, on smatra da je pogrešno verovanje da je svaki nuklearni sukob automatski osuđen da preraste u totalni globalni obračun. Prema njegovom viđenju, ograničena upotreba nuklearnog oružja mogla bi da posluži kao sredstvo prisile kojim bi protivnik bio nateran da promeni ponašanje i prihvati određene crvene linije.

Miršajmer se slaže da bi potpuni nuklearni rat između Rusije i NATO-a imao katastrofalne posledice bez pobednika. Međutim, smatra da Karaganov zapravo govori o sasvim drugačijem scenariju – ograničenoj upotrebi manjeg broja nuklearnih bojevih glava radi demonstracije odlučnosti i ponovnog uspostavljanja odvraćanja.

Prema Miršajmerovom tumačenju, suština takvog pristupa nije vojna pobeda na bojnom polju, već prisiljavanje protivnika da promeni ponašanje zbog straha od dalje eskalacije. On ocenjuje da bi upravo pretnja širenjem sukoba predstavljala ključni element takve strategije.

Karaganov tvrdi da bi eventualna eskalacija najpre uključivala udare na vojne ili simbolične ciljeve u Evropi. Tek nakon toga, ukoliko bi došlo do daljeg pogoršanja situacije, mogla bi uslediti naredna faza.

Istovremeno naglašava da smatra kako bi upotreba nuklearnog oružja otvorila vrata svetu u kojem bi sve više država težilo sopstvenim nuklearnim arsenalima.

Veliki deo razgovora posvećen je i Nemačkoj. Miršajmer postavlja pitanje da li bi eventualna upotreba nuklearnog oružja u Evropi podstakla Berlin da razvije sopstveni nuklearni arsenal.

Karaganov odgovara da upravo u tome vidi jednu od najvećih opasnosti i iznosi izuzetno oštre stavove o mogućnosti da Nemačka jednog dana postane nuklearna sila.

Obojica sagovornika smatraju da se rat u Ukrajini verovatno kreće ka nekoj vrsti zamrznutog konflikta, ali upozoravaju da takav ishod ne bi automatski rešio šire bezbednosne probleme u Evropi. Miršajmer procenjuje da bi i nakon eventualnog prekida aktivnih borbi ostao visok rizik od novih kriza i sukoba.

Govoreći o sve češćim upozorenjima evropskih političara da bi Rusija mogla da predstavlja vojnu pretnju krajem ove decenije, Miršajmer kaže da ne vidi jasan odgovor na pitanje kako bi takav rat izgledao niti koji bi bili njegovi konkretni ciljevi.

On ističe da nije video dokaze da Moskva planira osvajanje evropskih država ili obnovu Sovjetskog Saveza i smatra da zapadne vlade nisu ubedljivo objasnile scenario za koji se pripremaju.

Na kraju razgovora, i Miršajmer i Karaganov izražavaju zabrinutost zbog pravca u kojem se razvijaju odnosi između Rusije i Zapada.

Njihova zajednička ocena jeste da se međunarodni sistem nalazi u periodu dubokih promena, dok se granice prihvatljivog rizika pomeraju brže nego što političke elite uspevaju da uspostave nova pravila koja bi mogla da spreče opasniju eskalaciju.