Ruski analitičar Jurij Barančik smatra da se iza kineskog razvoja nazire model rata u kojem protivniku neće biti dozvoljeno da se oporavi između dva napada. Takav pristup na prvi pogled podseća na blickrig, ali se od klasičnog brzog prodora kopnenih snaga suštinski razlikuje. Kineski koncept, prema njegovom tumačenju, počiva na neprekidnom ponavljanju izviđanja, udara i nove procene situacije.

Jedan talas otkriva protivničku odbranu, sledeći udara po onome što je otkriveno, dok novi senzori već prate kako neprijatelj pokušava da popravi štetu. Vreme između tih ciklusa postaje važnije od pojedinačne snage jednog napada. Strana koja uspe da novi udar pripremi brže nego što protivnik može da ponovo sastavi svoju odbranu dobija sve veću prednost sa svakim narednim talasom.

Odbrana posle napada mora ponovo da se sastavi

„Ovo nije blickrig. Blickrig podrazumeva brzi proboj, koncentraciju snaga i kolaps odbrane u kratkoj operaciji“, navodi Barančik.

Prema njegovoj proceni, pristup koji razvija NOAK ne mora da počiva na jednom odlučujućem napadu. Važnije je održavati takav tempo dejstava da protivnička strana stalno kasni jedan korak.

Posle masovnog raketnog ili bespilotnog udara posao branioca tek počinje. Potrebno je ustanoviti koji objekti su pogođeni, proveriti rad radara i komunikacija, dopuniti lansere raketama, premestiti preživele sisteme protivvazdušne odbrane, dovesti novu municiju i ponovo povezati komandnu mrežu.

Slični procesi danas se mogu pratiti u Ukrajini i na Bliskom istoku. Odbrana koja dobije dovoljno vremena između dva velika napada može da obnovi veliki deo sposobnosti. Novi udar koji stigne usred tog procesa zatiče sisteme na putu, prazne lansere, promenjene položaje i komandne strukture koje još nisu ponovo uspostavile punu sliku bojišta.

Prvi talas ne mora da uništi ništa

Početak takve operacije mogao bi da pripadne najjeftinijim sredstvima. Barančik navodi izviđačke dronove, mamce i jurišne bespilotne letelice čiji prvi zadatak nije nužno uništenje važnog cilja.

Njihova pojava primorava protivvazdušnu odbranu da reaguje. Radari se uključuju, lanseri otvaraju vatru, komunikacione veze postaju aktivne, a položaji koji su do tada bili prikriveni počinju da se pojavljuju u elektronskoj i izviđačkoj slici.

Tada nastupa sledeći deo ciklusa. Identifikovani radari i lanseri mogu biti napadnuti na položajima ili tokom premeštanja, dok se istovremeno gađaju putevi kojima stižu municija, gorivo i zamenski sistemi.

Izviđanje se ne završava lansiranjem drugog talasa. Dronovi i drugi senzori nastavljaju da prate šta je preživelo, gde se oprema pomera i na kojim mestima odbrana pokušava da zatvori nastale praznine.

„Treći talas udara će dokrajčiti sve što nije uništeno prethodna dva napada“, ocenjuje Barančik.

Veštačka inteligencija skraćuje najvažnije vreme u ratu

U takvom sistemu veštačka inteligencija nema samo ulogu autonomnog pilota koji prepoznaje tenk ili bira metu. Barančik smatra da je važnija njena sposobnost da hiljade podataka pretvori u novu odluku dovoljno brzo da protivnik ne stigne da reaguje.

Čovek može da kontroliše ograničen broj bespilotnih sistema i prati ograničen broj informacija. Operacija u kojoj istovremeno učestvuju stotine ili hiljade dronova, radara, sredstava elektronskog ratovanja, raketa i izviđačkih senzora brzo prevazilazi mogućnosti klasične komandne strukture.

Automatizovani sistem može da razvrstava ciljeve, povezuje podatke različitih senzora, procenjuje rezultate prethodnog udara i određuje gde treba usmeriti sledeća sredstva. Rezultat jednog napada tako gotovo odmah postaje početna informacija za naredni.

Brzina donošenja odluke tada postaje oružje sama po sebi. Odbrana možda još raspolaže radarima, raketama i ljudstvom, ali ih ne može organizovati dovoljno brzo da zaustavi sledeći ciklus.

Kina ima industriju potrebnu za rat dronovima

Barančik upravo kinesku proizvodnu bazu vidi kao drugi veliki deo ovog koncepta. Masovno bespilotno ratovanje troši ogromne količine letelica, elektronike, motora, kamera, komunikacione opreme i drugih komponenti.

Prema podacima koje navodi, Kina proizvodi oko 80 odsto svetskih multirotorskih dronova i njihovih komponenti. Pored industrijskih kapaciteta, poseduje sopstveni razvoj veštačke inteligencije, elektronsku industriju, potrebne resurse i iskustvo u masovnoj proizvodnji.

„Ratovanje dronovima je masovni industrijski rat. Kada je u pitanju proizvodnja dronova, Kina je svetski lider“, naveo je Barančik.

Ruske mogućnosti u istim oblastima ocenio je znatno skromnije, tvrdeći da Moskva u najboljem mogućem slučaju raspolaže približno trećinom ukupne kombinacije kineskih proizvodnih, tehnoloških i upravljačkih kapaciteta.

Njegova procena budućnosti ide još dalje od rojeva letećih dronova. Barančik očekuje da bi za približno pet godina desetine hiljada kopnenih robotskih sistema mogle postati sastavni deo NOAK, možda čak i jedan od glavnih elemenata pojedinih borbenih formacija. U takvom modelu prvi talas više nije zamišljen da sam dobije bitku, već da otvori vrata drugom, dok treći stiže pre nego što protivnik uspe da ih ponovo zatvori.